Prodaje li se „Kapital“

Skrenuo bih pažnju na po meni ključno pitanje trenutnog razrešavanja balkansko-kosmetskog čvora a to je zašto Vašington tako uporno igra na albansku kartu? Priču o zaštiti ljudskih i manjinskih prava ostavićemo po strani s obzirom da na to u američkoj spoljnoj politici decenijama važi pravilo „realpolitik“, tj. „sacro egoismo“, i bez takve glavne aksiome koja vodi američku spoljnu politiku ona i ne bi bila danas ono što jeste. Dakle, baš u tom kontekstu i leži ključna zavrzlama: šta to Albanci mogu da ponude Ujka Semu više od Srba!? Realno gledano, kapitalistički sistem privređivanja, kako u ekonomiji tako i u diplomatiji (čiji su glavni globalni protagonisti i čuvari upravo Amerikanci) i počiva na pravilima igre ponude i potražnje. Naši bivši južni susedi – Grci su ne tako davno na sopstvenoj koži i iskusili mehanizam tržišne diplomatije kada se Vašington od samog početka Kiparske krize 1974. stavio na stranu onoga ko objektivno više vredi, tj. nudi više od konkurenta, a to su bili i ostali Turci.

Dakle, logično gledajući na to međunarodno pitanje američka diplomatija nije napravila „grešku u koracima“ a Grci su to relativno kasno shvatili. Međutim, po pitanju kosmetske krize, tj. tzv. albanskog pitanja u regionu (uključujući i Crnu Goru i Makedoniju) Vašington se uporno i iracionalno drži albanske strane a svakome je apsolutno jasno da na duže staze gledajući na problem albanska strana ne može da ponudi više od srpske. Dakle, ukoliko pođemo od pretpostavke da i u ovom slučaju Vašington ne pravi „grešku u koracima“ s obzirom na trenutno stanje ponude i potražnje na kosmetskom berzanskom tržištu akcija, ostaje da se zapitamo da li naši pregovarači diplomate imaju iole „naobrazbe“ o tržišnoj diplomatiji i mehanizmima kapitalističkog načina privređivanja. Das Kapital se (nadam se) još uvek može naći u javnim i stručnim bibliotekama zemaljske Srbije.