Pogrešna slika i ton

U vašem časopisu, od 3. aprila 2003, objavljen je intervju sa mnom iz pera Sonje Ćirić, pod naslovom Buka i haos nadrealizma. Intervju je pravljen tako što je preda me stavljen kasetofon, a kasnije je sa trake skidano ono što sam rekao. Pri tom su nastale promene i netačnosti kojima sam veoma neugodno iznenađen, jer mi se na osnovu njih može pripisati znatna doza arogancije i razmetljivosti. Tako ja nisam rekao da je Crnjanski maltene potkazivao pesnike policiji; nisam to mogao reći jer bih time prikazao Crnjanskog „maltene“ kao potkazivača, što on nije bio. Govorio sam o raznovrsnim ogrešenjima kakvih ima u onome što su radili i govorili mnogi istaknuti pisci, pa ih ima i kod Marka Ristića (mislio sam prvenstveno na poznati esej Tri mrtva pesnika), ali sam dodao da ideoloških i drugih, vanliterarnih, zabluda i grešaka ima i kod drugih pisaca, koji su zbog toga kasnije prolazili, kao i Marko Ristić, kroz neku vrstu „čistilišta“, na primer kod Crnjanskog, kojega je, kao novinara, zbog izveštavanja iz nacističke Nemačke, pohvaljivao Hitler, i koji je javno napadao pisce s levice, naročito one iz kruga oko predratnog Nolita, u njegovoj poznatoj kampanji protiv prevođenja strane knjige, zbog čega je optuživan maltene za potkazivanje pisaca policiji. Priznaćete da ovo ipak sasvim drukčije zvuči.

Zatim, nisam rekao da mi je Crnjanski „svojevremeno poverio uređivanje svojih spisa“ i da mi je „ostavio“ tekstove za Knjigu o Mikelanđelu; nisam to mogao reći, jer bi to bilo hvalisanje nepostojećim poznanstvom. S Crnjanskim se, naime, nikad nisam sreo, a posao na priređivanju Knjige o Mikelanđelu poverila mi je redakcija Nolita, čiji sam bio član, i čijem je glavnom uredniku Milošu Stamboliću Crnjanski mesec-dva pre smrti predao rukopisne i štampane tekstove za tu knjigu. Nisam saopštio vašoj novinarki ni da pišem „drugu knjigu svojih Antinaci memoara„; nisam to mogao reći iz prostog razloga što nisam dovršio ni pisanje prve knjige, koja će se „knjigom“ moći da nazove tek ako i kada napisanim budem zadovoljan, i ako nađem zainteresovanog izdavača.

Nisam sugerisao vašoj novinarki njenu laskavu prognozu da će me moja studija o Rembou, koju sam preveo na francuski, „uključiti u krug svetskih remboista“; nisam navikao da na taj način govorim o sebi. Čitajući sopstveni intervju, crveneo sam zbog utiska o neskromnosti intervjuisane osobe u kojoj se nisam mogao prepoznati. Do ovoga zacelo ne bi došlo da mi je gđa Sonja Ćirić, u čiju dobronamernost inače ne sumnjam, dala na uvid napisani tekst, jednostavno da bi proverila neke stvari koje su joj se morale učiniti sumnjivima, kao što mi se javila da proveri da li sam bio „glavni urednik Nolita“. Molim vas da u vašoj rubrici Reagovanja objavite ovaj tekst kao neku vrstu ispravke. S poštovanjem,