O naučnoj kritici i ideološkom kukumavčenju

Kada se pročita prvi pasus Kalikovog teksta, izašlog u prošlom broju „Vremena“, čoveku dođe da aplaudira. Taj herojski poziv da se manemo ideologije i uvidimo vrhovnu vrednost istine, ta patetična osuda „(samo)zvanih filozofa“, šta god to značilo, sve to izgleda previše dobro da bi bilo istinito. Naravno, ostatak teksta je pokazao da je sumnja u iskrenost tog poziva sasvim opravdana. Umesto „liberalističke ideologije“, koja navodno leži u osnovi istinomrzačkih tekstova koje Kalik pominje (tekstovi Rastislava Dinića i Jovane Gligorijević), Kalik nam kao „istinu“ podmeće jedno čudno zamešateljstvo nakaradnog čitanja Kanta i naricanja zbog nekog tobožnjeg „javnog bičevanja“ kojem su izloženi on i ostali autori poslednjeg temata „Nove srpske političke misli“.

Nije prvi put da se Kalik poziva na Kanta, već duže vreme se filozofi hvataju za glavu dok slušaju kako u Kalikovim ustima kantijanski test univerzalizacije mutira u pitanje: „Šta bi bilo kada bi svi bili homoseksualci?“ Da je Kant živ, prevrnuo bi se u grobu. Ta nijedan student ne može da zasluži pozitivnu ocenu na pitanje o Kantovoj etici a da ne zna da se univerzalizacija tiče maksima, a ne nekakvog „bića“ ili „bivanja“, kako god ga označili. „Delaj samo prema onoj maksimi za koju u isto vreme možeš želeti da postane opšti zakon“, kaže osnovna formulacija Kantovog kategoričkog imperativa. Tu se radi o principima delanja, i tek posredno, o delanju. Time da se „bude“ ovo ili ono Kantu nije ni padalo na pamet da se bavi. I upravo na to Kaliku ukazuje Dinić na početku svog teksta „Kako se branio pluralizam“, sasvim ispravno naglašavajući da su čitanja nalik Kalikovom davno ismejana i odbačena. Na kraju krajeva, zamislite ovakav test: Šta bi bilo kada bismo svi bili Mario Kalik? Očigledno se ni tada ne bi mogla rađati deca, te bi čovečanstvo prestalo da postoji. Ergo, nemoralno je biti Mario Kalik. Na Kalikovu sreću (a na opštu žalost filozofskog mišljenja), ova vrsta argumenta ne samo da je nevalidna, već i očigledno komična, baš kao i njen zastupnik. No, avaj, Kalik ne samo da ne razume Kanta, no nije u stanju ni da razume argument koji mu Dinić prezentuje, smatrajući da se on odnosi na odbacivanje Kantovog testa univerzalizacije. Tu je već i previše vidljivo na koga se s pravom može odnositi Kalikova opaska o „samozvanim filozofima“.

Šta bi se desilo kada bismo ipak pokušali da prevedemo to diletantsko tumačenje Kanta sa bivanja na delanje? Kako to delaju homoseksualci? Kojim načelima se vode? Koju maksimu ćemo univerzalizovati? Možda ovu: „Šta bi bilo kada bi svi muškarci imali analni seks jedni sa drugima?“ Odmah se nameću dva pitanja. Prvo, da li se na to svodi homoseksualnost? Da li se onda Antonićeva i Kalikova heteroseksualnost svodi na koitus sa osobom suprotnog pola? To bi takođe bio komičan rezultat, jer seksualnost je mnogo više od toga: zaljubljivanje, privlačnost, izbor partnera, odluke o zajedničkom životu i eventualnom potomstvu i još mnogo toga što Kaliku i ne pada na pamet. Drugo, da li bi iz toga sledio zaključak koji Kalik želi da izvede, da bi čovečanstvo prestalo da postoji? Teško. U zapadnim zemljama gejevi i lezbejke imaju decu (i to ne usvojenu, već biološku), čak mogu i da ih odgajaju kao samohrani roditelji. Argument koji nam se servira kao kantovski, dakle, čini još jednu grešku: pokušava da spoji seks i potomstvo u jedan pojam, kao da se radi o kauzalnoj, tj. nužnoj vezi između njih, iako to nije slučaj. To je klasična vulgarna podmetačina sintetičkog suda na mesto analitičkog, i Kalik se uzalud nada da će mu ta ujdurma proći. I konačno, test univerzalizacije vrlo lepo može glasiti: „Šta bi bilo kada bi se svi ponašali u skladu sa svojom seksualnom orijentacijom?“, i vidimo da se ne bi mogao izvesti zaključak koji Kalik želi. Dakle, pravi problem koji se tiče korišćenja kantovskog testa se sastoji u formulaciji maksime koja određuje neko delanje, ali to je pitanje koje već zahteva dublje razumevanje Kanta, te nije ni čudo da Kalik do njega i ne dolazi.

No, pored činjenice da se slabo razume u ono na čemu zasniva sopstvene argumente, Kalik se takođe i zalaže protiv kritike svojih istomišljenika. Naravno da je svakome jasno da nauka bez kritičke misli nije nauka, već ideologija. I svakome je jasno da javno izlaganje ne garantuje ni da ćete dobiti samo pohvale, niti da će sve kritike koje dobijate biti konstruktivne ili dobronamerne. Ali Kalik, kao i Antonić u tekstu „Ko je rekao zabraniti“, zahtevaju da budu isključeni iz tih mogućnosti. Njima se kanda mogu upućivati samo hvalospevi, dakako, zasluženi. Neka postoji kritičko mišljenje, sve dok nije usmereno protiv nas, vele oni. Ukoliko se to desi, onda to nije kritika, već „javno bičevanje i inkriminisanje“, „masakriranje“, „lavina retorički efektnih sofisterija“ i slično. O kolikoj neistini se ovde radi pokazuje upravo primer koji navodi sam Kalik: slučaj Milana Brdara, koji on označava kao ućutkivanje „filozofske ili naučne sumnje“ u legitimnost homoseksualnosti. Haj’mo videti o kakvoj se tu „filozofskoj ili naučnoj sumnji“ radi. Brdar je na svom predavanju, održanom na fakultetu na kojem radim izvoleo reći da je homoseksualnost bolest koja se leči promenom pola, ili se bar za takvu izjavu tereti (Kalik ne sumnja da je to Brdar izrekao, već tvrdi da je to legitimna naučno-filozofska sumnja). Kako bi se ta „naučno-filozofska“ tvrdnja razlikovala od, recimo, najobičnije pijačne tvrdnje? Tako što bi Brdar bio psihijatar ili psiholog, i/ili izneo legitimne argumente koji bi doveli u pitanje zvanični stav naučne zajednice. Da li je Brdar to izneo? Naravno da nije. Drugim rečima, on je bez ikakvog argumenta jednoj populaciji rekao „vi ljudi ste bolesnici, i vas treba lečiti, pa i protiv vaše volje“. Kako je ta tvrdnja izraz bilo kakve filozofske ili naučne sumnje? Samo tako što ćete maskirati sopstvenu ideologiju i pokušati da je provučete pod ime filozofije/nauke. Na veliku žalost raznih Brdara i Kalika, ima i nas koji ne dopuštamo da se takve stvari provuku neprimećeno.

Jasna je razlika između naučnika i ideologa. Ideolog čini ono što čine Antonić i Kalik u svojim tekstovima – kukumavče da ih bičuju i masakriraju, prozivaju svoje kritičare za tobožnji totalitarizam i poslušništvo nekoj ideologiji o kojoj oni sami znaju vrlo malo, pa i to što znaju je uglavnom netačno. Onaj ko se zalaže za „istinu“ koju Kalik na početku svog teksta pominje, tj. za naučni diskurs koji može samo kroz kritiku napredovati, izlaže argumente, očekuje napade i odgovara na njih. Ja ne smatram da treba zabraniti Antonićeve i Kalikove tekstove. Naprotiv. Iako oni drastično srozavaju nivo rasprave gde god da se pojave, pozivajući se (u najboljem slučaju) na davno pobijene i da, ismejane argumente, oni imaju svoju vrednost – mogu se pokazivati studentima kao jadni primeri jedne pseudo-nauke, neizlečivo zatrovane jednom ideologijom koja je, na svu sreću, na umoru.