Naši jezici

U Srbiji ljudi sa teškom mukom čitaju imena i prezimena koja nisu uobičajena. Moje ime uvek izgovaram i pišem na srpskom jeziku, ali skoro uvek moram da ga ponavljam po tri puta za svakim šalterom i sličnim mestima, i pored toga neretko mi opet napišu ime pogrešno. Da ne pričam o izrazu lica i ponašanju nekih pojedinaca, što je sastavni deo svega toga. I šta mi to pomaže što pričam i pišem moje ime na srpskom jeziku? Ne radi se o pisanju, čitanju ili srpskom jeziku.

Jedan deo ljudi ne želi da čuje, čita i piše, i to na srpskom jeziku, a uz to su još Srbi. A busaju se da sve treba da bude izraženo na srpskom, strogo ćirilicom? Ovaj fenomen je rasprostranjen po čitavoj bivšoj Jugoslaviji, jednostavno ovo izgovaranje, čitanje, pisanje i slušanje jezika „našeg“ veoma je zavisno od aktuelne desničarske politike zemlje u kojoj živite, pa i politike od 50, 100, 500 itd. godina unazad. Meni to više ne smeta, ali to pokazuje koliko Srbija podnosi različitosti u pozitivnom smislu.