Kapitulacija pred zločinom

Dragi Stojane, kada smo pravili „Vreme“, nisam mogao ni zamisliti da ću se jednog dana dopisivati sa tobom preko ovih stranica. Šta ti i ja tražimo među pismima čitalaca? Zar ti (i Nenad i Žare) nisi imao živaca i pouzdanja da sačekaš da tebe (i „Vreme“) brane verni čitaoci? Da oni kažu da si ti „najviše uradio u protivljenju zlu“ (tj. „niko više od tebe“)? Da oni potvrde da „Vreme“ objektivno izveštava iz Haga? Otkuda ta nervoza, otkuda to neodmereno polemisanje sa čitaocima (od kojih se živi)? Sećaš li se: „Mi ćemo izveštavati, a čitaoci neka sami prosuđuju?“ Pa, evo, prosuđuju. Neki. Neki drugi možda misle drugačije. Pa, zar to nije u redu? Zašto se ljutiš?

A ljutiš se! Ljutiš se, jer su ti čitaoci po tvom mišljenju „moralni fundamentalisti“, „postomoderni informbirovci“, koji „neku podršku još dobijaju pošto je na Zapadu ostalo nešto novca u fondovima“, „tu se negde nalazi njihov zajednički interes“ (ha! plaćenici!). Oni „pričaju gluposti“. I to sve samo zato što se u nečemu ne slažu sa novinarem, tobom, koji si učinio najviše u protivljenju zlu! Čini mi se to neprofesionalno i svakako arogantno.

Pa pišem ovo sa zebnjom, šta li će mi se sručiti na glavu kada ti kažem da se ni meni ne dopada način na koji Nenad izveštava iz Haga, a ne slažem se ni sa onim što sam u tvom „pismu čitaoca“ pročitao?

Ne slažem se, naime, sa tvojim osnovnim stavom da bi trebalo „prestati da se prenemažemo nad nesrećama za koje više nema leka“ i da treba umesto toga „da pokažemo dobru volju, da se oprosti što se oprostiti može, da se ispolje saosećanje i milosrđe, a ne samo osvetnički bes“.

Prvo prevod: „nesreće za koje više nema leka“ to su, naravno, zločini počinjeni nad nevinim ljudima. Čemu taj eufemizam „nesreće“? (Tako je govorio Milošević: Tragedija!) „Za koje više nema leka“, znači „pojeo vuk magarca!“ Nije li to malo cinično? Kako li to čitaju tvoji čitaoci koji su u tim „nesrećama“ izgubili očeve, majke, sinove, kćeri? Ili ti računaš samo na „naše“ čitaoce? Neke naše čitaoce. Ubili, spalili, oterali, silovali, pa šta, nema leka! Lek je u civilizovanom svetu sud, koji restituiše ono što je moguće restituisati, a to je pre svega da žrtvi bude vraćeno ljudsko dostojanstvo (nisu poklani prasići!), a da preživeli dobiju makar moralnu satisfakciju u saznanju da društvo u kome živimo osuđuje zločin. Ti na to kažeš – nema veze, „ništa vas ne čini imunim na istoriju, ratove, zločine i nesreće“. Pa onda, da kapituliramo?

Možda me ovo čini moralnim fundamentalistom, ali takva kapitulacija u mom shvatanju upravo ohrabruje „istoriju, ratove, zločine i nesreće“. Jesmo li mi aktivni učesnici te „istorije“ ili njeni cinični i duhoviti posmatrači? Kome se onda ostavlja kreiranje „istorije“?

Kolikogod pokazuješ ravnodušnosti prema žrtvama (Milošević: „Dobro to što su vam pobili čitavu porodicu, ali da li vam je poznato koliko je to selo udaljeno od onog sela?“), toliko pokazuješ i „ljudskog razumevanja“ za zločince, prema kojima bi trebalo pokazati „saosećanje i milosrđe“ („da se oprosti što se oprostiti može“, a šta može? Sarajevo, Srebrenica, Vukovar, reci nam bar). Ovako je to nekakva generalna amnestija u koju može svako da se ušvercuje. Naime, zločinci, naravno, misle da se sve može oprostiti. I tako te i čitaju. Mislim i ja, i u praksi sam to često tražio, da i zločinac bude shvaćen kao čovek, ali tek kada ga stigne pravda. Tek onda kada se rehabilituju žrtve. Saosećanje prvo ide žrtvama, zločincu, ako nešto ostane.

Bojim se da tvoji stavovi, bar ovako kako sam ih ja razumeo, sasvim nepotrebno vode upravo u ono za šta ti optužuješ kritičare „Vremena“ – u kolektivnu krivicu. Ti nisi naređivao zločine, nisi ih ni činio, osuđivao si ih („najviše od svih“), ali kada se sada zalažeš da se ne prenemažemo nad zločinima (jer nas se u stvari ne tiču, makar bili počinjeni i u naše ime) i kada tražiš (pre i bez suđenja) saosećanje i milosrđe za zločince, ti ih naknadno sankcionišeš, prihvataš za svoje, pa si za njih i kriv i uvlačiš u tu kolektivnu krivicu i druge. Ili si se ti ispisao iz „naroda“, isto onako kako si se ispisao iz istorije? Bojim se da to nije moguće.

Konačno samo par reči o „deetnifikaciji“ zločina. Zločini o kojima govorimo bili su „etnički“. Niti ima potrebe da se oni „etnfikuju“ niti ih je moguće „deetnifikovati“. Motivi i umišljaj učinilaca imali su „etnička“ obeležja, tzv. napadni objekt imao je etnička obeležja. Genocid, na primer, ne može uopšte ni da se definiše bez primene utvrđivanja etničke pripadnosti zločinca i žrtve jer je napad na pripadnike „neke nacionalne, etničke ili verske grupe“ ugrađen u samu zakonsku definiciju tog krivičnog dela. Zalud je govoriti „zločin nema nacionalnost“, ovaj se ne može uopšte zamisliti bez „nacionalnosti“.

I najzad, što se tiče odgovornosti uopšte. Postoje tri vrste odgovornosti za ove zločine: prva, obuhvata naredbodavce i izvršioce, i ona je krivična. Postoji druga odgovornost, odgovornost onih kreatora javnog mnjenja (tzv. elita) koji su te zločine podsticali, opravdavali ih, zataškavali ih, branili ih, bagatelisali ih, relativizovali ih. Ta odgovornost je moralna: neizbrisiva krmača na tim biografijama, njihova trajna fusnota. Postoji i treća vrsta odgovornosti, političko-istorijska: to je odgovornost onih koji su nekoliko puta birali zločinačku vlast, nosali okolo slike Miloševića kada je već bilo jasno o kome se radi, s cvećem ispraćali tenkove, širili „rodoljublje“ i onih koji danas nose majice sa slikama Ratka Mladića i Radovana Karadžića (Mladić-heroj, Svi smo mi Radovani), a ta je, bojim se, „prilično kolektivna“ i trajaće dok traje i kolektivno poricanje, pravdanje i zataškavanje tih zločina u koje si se, nažalost, nepotrebno, zakasnelo i tužno upustio i sam. Eh, Stojane!