Falsifikator ponovo uhvaćen na delu

„Suveren je onaj ko odlučuje o vanrednom stanju“, glasi čuvena „granična“ Šmitova definicija suverenosti kojom otpočinje njegova „Politička teologija“ (Norma i odluka, „Filip Višnjić“, 2001, str. 91).

Suveren, kao nosilac vlasti u Šmitovoj decezionističkoj (tj. onoj koja govori o primatu odluke) teoriji, upravo je onaj koji konstituiše sferu kojom vlada polaritet prijatelj – neprijatelj, a ne narod. Upravo u tom smislu smo i ukazivali na neodrživost i očiglednost falsifikovanja Šmitove teorije političkog kojom Milenković pribegava i podmeće „konstruisanje“ neprijatelja, moderno i predmoderno, svojim oponentima – privatnim licima – u svim pomenutim tekstovima. Za uzvrat smo u njegovom odgovoru pod naslovom „Tehnika samopovređivanja“ dobili novo podmetanje u vidu novog teorijskog falsifikata iza kojeg iznova stoji zlonamernost i neznanje. Time je falsifikator ponovo, crno na belo, uhvaćen na delu, in flagranti. Imputiranje moderne, liberalne rusoovsko-lokovske teorije narodnog suvereniteta Šmitu (čija je teorija suvereniteta suštinski drugačija), a sve zato da bi se oponent u polemici optužio kako ne razlikuje suvereni narod od njegovog reprezenta, upravo predstavlja „tehniku samopovređivanja“ koja je toliko očigledna da čovek ne zna da li da se nasmeje ili da se rastuži. Jer, Šmitova teorija je dijametralno suprotstavljena liberalnoj teoriji narodnog suvereniteta koju, u svom falsifikovanju, Milenković podmeće. „Šmit naučava o suverenitetu odozgo i sa nekolicinom konzervativnih mislilaca se protivi ideji suvereniteta odozdo, te je to za njih produkt političke moderne…“, ukazuje nam Cvijetićanin (Neven Cvijetićanin, Šmitovo shvatanje države, društva i demokratije, Karl Šmit, NSPM, vol. 12, 2005, str. 57), dok sam Šmit kaže: „Kod Rusoa, volonte generale postaje identična sa voljom suverena; međutim, pojam opštega, i u svom subjektu, istovremeno dobija kvantitativno određenje; to jest narod postaje suveren. Time se gubi decezionistički element dotadašnjeg pojma suverenosti“ (K. Šmit, Politička teologija, „Filip Višnjić“, 2001, str. 113).

Milenkovićev „odgovor“ u vidu novog teorijskog falsifikata samo je još jedna očigledna potvrda u prilog svega što smo u dosadašnjoj polemici rekli. On nas na kraju ove rasprave ostavlja zapitanim: kakva je to bezumna gordost i umišljenost koja drugima viče „sedi, jedan“ i da „ne zna koliko ne zna“ dok ponovo, novim teorijskim falsifikatima, sebi skače u usta i demonstrira očigledno nepoznavanje Šmitove teorije političkog koju pri tome obilato pokušava da koristi u razračunavanju sa neistomišljenicima?