Dva sveta i dve krajnosti

Stvarno ne mogu da verujem da ima još ljudi u ovoj napaćenoj zemlji koji se još čude i mentalno uzbuđuju na bilo koji ispad iz redova Srpske radikalne stranke. Možda ih i ima, ali onda sa takvima nije nešto u redu. Meni je sve kristalno jasno i od njih me ništa više ne iznenađuje. Oni godinama urušavaju naše nacionalno biće, naše živote i guše svaku nadu za bolji život. Nije onda čudno što se iz dana u dan potvrđuje teza da je Srbija duboko podeljena zemlja. Jeste podeljena, to je već svakom razumnom čoveku jasno. Oni koji vide u njima budućnost i prosperitet su ili bezobrazni ili glupi i tu nema pomoći. Ali izgleda da kod nas prolazi svojevrstan mazohizam i da mnogi ljudi žele da ih drugi zlostavljaju, pljačkaju i ponižavaju. I što je najgore od svega, da traže uvek još više i bolnije. Neka im služi na čast. Da su građani ove zemlje lako kvarljiva roba, uveravamo se iz dana u dan. Bez stava i principa moguće je prevoditi žedne preko vode za sopstvene potrebe.

Ako je svrha vladanje radi vlasti, onda imamo realne šanse da nas uzjašu oni koji još uvek ne mogu preboleti gubitak vlasti i privilegija. Bilo je divno za njih, živeti u haosu i pod sankcijama. Bez države, bez zakona, bez morala. Dok su nama tupili o ratovima, srpstvu i nemaštini, dotle su mnogi od njih podobijali stanove i vile, pootvarali svoje privatne firme za uvoz-izvoz i poslali decu na školovanje u inostranstvo. Pa, što ne ostadoše kad je ovde bilo divno za život i kada neizmerno vole svoju domovinu? Između dve ture šlepera, ubeđivali su nas kako nas mrzi ceo svet i kako ćemo lako preživeti sankcije. Gde su nas branili, odatle su ljudi bežali na traktorima. Pa, ako su heroji, što ne ostadoše ljudi na svojim ognjištima!

I prava je sreća što nas ima dosta koji se razlikujemo od takvih! Nemamo dodirnih tačaka i nećemo usaglašavati stavove ni po jednom pitanju. Mi smo dva sveta i dve krajnosti.