Tvorcima crnogorskog neoliberalizma ponuđeni ustav znatno produžava političko-finansijski život, a trvenja oko nacionalnih boja upravo njima oslobađaju teren za nesmetanu nadgradnju sopstvenih trezorskih zaliha
Vojvoda Šešelj "trune" u zatvoru i čeka suđenje, ali njegovo delo i dalje živi punim plućima, čak se i razmnožava i podmlađuje
"Pustimo sad što je bilo. Nego hajde da vidimo šta se bolje može učiniti od ovoga što je pred nama"
Privatizacija je pokazala sliku od oko deset milijardi evra cene koju je u tom procesu postigla društvena svojina. U stvari, nelegalno je "privatizovano" bar pet puta više, tokom navodnog funkcionisanja društvene svojine kao "svačije i ničije"
Aleksandar Simić, član pregovaračkog tima iz Beograda, otkriva kako tokom pregovora oslovljava pregovarački tim kosovskih Albanaca (B92)
"Nalazimo se pred čudnom pojavom: ukoliko jedna osoba 'tvrdi' da je veći broj njenih sunarodnika ubijeno – utoliko ta osoba ima veće zasluge i smatra se većim nacionalistom. Drugim rečima, da li je jedna osoba ‘izdajnik’ svog naroda ako ne ‘nalazi’ da je bilo toliko žrtava kako se to na svim stranama tvrdi?" Ove redove ispisao je Bogoljub Kočović u knjizi "Sahrana jednog mita – žrtve Drugog svetskog rata" u Jugoslaviji (Otkrovenje, Beograd, 2005) čije izvode na sugestiju i uz dozvolu priređivača londonskog izdanja Desimira Tošića prenosimo u ovom broju "Vremena". Dr Bogoljub Kočović je po obrazovanju pravnik, doktor prava u Parizu posle rata, potom naučni saradnik u Francuskoj, a potom je u Sjedinjenim Državama i u Francuskoj prešao na ekonomske studije, posebno na statistiku... Prvo izdanje ove knjige izašlo je u Londonu 1985. U njoj je tada izrečena opomena da "kod izvesnih preovlađuje još uvek ideja... da međunacionalni obračuni nisu završeni, odnosno koji žele, ako im se prilika ukaže, da se ‘svete’, da ‘nastave’ sa građanskim ratom...". Na knjigu nije bilo reakcija nekoliko godina, a onda je izbio rat. Po njegovom okončanju, licitacijama o starim žrtvama dodate su licitacije o novim...
"Moramo da shvatimo da učlanjenjem u fond postajemo deo finansijskog sistema, da smo investitori i da, umesto da tračarimo i preklapamo o politici, povedemo malo računa o sebi: da ujutro, kao sav normalan svet, u novinama prvo pogledamo stranu sa informacijama sa berze i proverimo vrednost svoje investicione jedinice, pa ako nam se nešto ne dopada, odmah reagujemo"
Kada su točkovi specijalnog aviona Pitera Karingtona dodirnuli pistu surčinskog aerodroma davne 1991, niko nije pomišljao da će se poslednji izdanak na porodičnom stablu međunarodnih pregovarača za bivšu Jugoslaviju pojaviti tek nakon petnaest godina. Naravno, još tada je bilo jasno da britanski diplomata neće odvratiti južnoslovenske narode od namere da se ubijaju zbog šake zemlje, ali se i gajila neka tajna nada u razum, ekonomski interes, Zapad, čudo, proviđenje, svevišnjeg, Peruna... ili nešto treće, što vremešnom lordu ne bi donelo nastavljače. Sa perspektivom koja se otvara u suton događaja postaje jasno da je to bila samo jedna u nizu pokopanih iluzija, i da je Marti Ahtisari tek sada došao da se oprosti u ime svetskih posrednika koji su se, sa više ili manje dobre volje, starali o Balkanu. Neki su se nakon toga povukli sa javne scene, drugi više nisu među živima, treći brinu o humanitarnim problemima i dalekim narodima, ali je iza njih ostala hrpa planova i skica za rešenje balkanske krize
Nacionalna polemika i diplomatski incidenti zbog događanja u kući Velikog brata. Pobednica, indijska glumica Šilpa Šeti, održala govor koji je žestoko pogodio rasiste
Dve su nove knjige u fokus svetske intelektualne javnosti vratile ateizam. Zabluda o Bogu čuvenog engleskog biologa Ričarda Dokinsa i Ateološka rasprava najprovokativnijeg savremenog francuskog filozofa Mišela Onfrea bacaju rukavicu u lice onom apokrifnom Malroovom citatu o dvadeset i prvom stoleću kao stoleću religije
Zanimljiv je kontrast između diletantske "lukavosti" onih koji vode kampanje i nepopravljive naivnosti onih birača koji se stalno sapliću o isti kamen
"Dugo sam tugovala za Zagrebom, jer u Beogradu nismo imali nikoga svoga. Srećom smo vrlo brzo dobili stan i počeli se kućiti"
