Tanja Petrović,
najbolja srpska karatistkinja svih vremena, govori o svojim vezama sa Japanom i sličnostima između Srba i Japanaca:
„Otac porodice Mijura Masai je bio nosilac majstorskog zvanja osmi dan u jaido veštini. Kada gledate porodične slike, vidite rat između Mongolije i Japana. Hoću u Srbiji da napravim japanski ‘dođo’ (sala za vežbanje), koji tamo miriše na stare japanske filozofske ideje i priče ratnika, ljudi koji su se borili za smisao. Nema tu materijalističkog Zapada – novac, biznis, jurnjava za dolarom. Njegova ćerka Karioko me je uvodila u ‘dođo’ gde sam vežbala za otvoreno prvenstvo Japana u Carevoj palati, u Tokiju. On je bio moj sen sei, učitelj koji je vežbao sa mnom po četiri sata na temperaturi preko 40°C u zatvorenom prostoru. On nije znao srpski, ja nisam znala japanski, ali smo se apsolutno razumeli. To je bilo vreme kada su Hrvati napali Knin, bilo je puno izbeglica, a Srbija je imala negativnu konotaciju. Tražio je da mu na karti pokažem odakle sam. Kako, kada Srbija ne postoji? Kada sam mu pokazala Beograd, sa odobravanjem mi je dozvolio da uđem u kuću. Japancima se mi sviđamo jer smo ratnički narod koji ne osvaja, već brani otačastvo, žene, borimo se za ideju i pored svega smo ostali dostojanstveni. Vrlo smo slični Japancima. Kasnije, kada sam pobedila pred japanskom publikom, uradio je nesvakidašnju stvar koju Japanci ne čine i na parketu me u znak sreće zbog pobede zagrlio i poljubio. Kojoko je plakala što je isto nepojmljiva stvar. Ta porodica me je kasnije venčala.“
Na pitanje da li, ipak, ima i razlika između ova dva naroda, kaže:
„Naravno, Japanci su disciplinovani i podređeni onome što rade, ali nemaju onu blagost i osećaj milosrđa koji mi imamo.“
(„Pravoslavlje“)
Aleksandra Perović,
pevačica i manekenka,
„Ružno sam hodala. Bacala sam noge kao kauboj i zato mi je mama stalno pretila kako će me upisati na manekenski kurs. Bila sam sportista, bavila sam se tenisom, ritmičkom gimnastikom, klizanjem i modernim baletom. Pošto je ona konačno ispunila svoju pretnju, shvatila sam da se odlično snalazim i na pisti. Sve sam brzo savladala.“
O sebi i muškarcima:
„Ne postoji žena koja je sve sama stvorila u životu, a da ni u jednom trenutku nije imala jakog muškarca uz sebe i obrnuto. Dragan mi pomaže svojom ljubavlju, savetima, razumevanjem. Znam da u životu mnogo bolje prolaze one koje muškarcima govore kako su njihove palačinke najukusnije na svetu, ali nisam tip koji se folira. Priznajem da mi zbog onog koga volim nije teško da obiđem pola grada i nadjem ono što se njemu u tom trenutku jede.“
(„Gloria“)
Đuro Trkulja,
„jedan od najobrazovanijih i najbogatijih Srba, koji ostavlja utisak mirnog, natprosečno inteligentnog čoveka“:
„Patim od besanice. U nameri da nađem lek za svoju bolest, konsultovao sam brojne stručnjake sa Istoka i Zapada. Nije vredelo, niko nije uspeo da mi pomogne. Ne vodim preciznu evidenciju, ali siguran sam da nisam spavao više od deset godina. Moj bivši komšija, nekadašnji političar Marko Čanadanović, rekao mi je jednom da čovek vremenom nauči da voli svoju bolest. Svidela mi se ta misao i sve češće je koristim. Da nije insomnije, ne bih pročitao mnogo knjiga. Noć je duga, i najčešće, tiha, što je idealno za čitanje…
Kako predstavlja sebe:
„… Odgovorno tvrdim da sam najbolji kuvar zapadno od Karpata. Pošto sam živeo u različitim delovima sveta, imao sam prilike da se upoznam s lokalnim specijalitetima. Nemam užu specijalnost, stručnjak sam za internacionalnu kuhinju. Sviram klavir. Iako sam završio muzičku školu, najviše sam naučio vežbajući sam. Iako samouki pijanista, sviram složena muzička dela. Imam jahtu dužine jedanaest metara i osamdeset centimetara. Ukotvljena je u Novom Sadu. Kad sam u Americi, najčešće boravim u Majamiju gde sam suvlasnik jedne kuće. U Novom Sadu živim određeni deo godine, ostatak vremena provodim u SAD. Savetnik sam Hartel korporacije, zbog čega često putujem.“
(„Gloria“)
Elena Karić,
supruga i majka, o svom mužu Jugoslavu:
„Oduševile su me njegova odmerenost i tolerantnost i to u kakvu sam se ženu pored njega transformisala. Bila sam mnogo impulsivnija i sad ponekad planem i želim raspravu, ali nemam s kim da se prepirem, jer on nikada nije raspoložen za svađu. Sukobljavamo se samo oko posla, ali moj muž uvek ima keca u rukavu, pošto razmišlja dugoročno, staložen je i spreman da čeka, a ja sam nestrpljiva.
Jugoslav Karić,
suprug fatalne Elene:
„Supruga mi je majstor u tome da jednostavne stvari učini komplikovanim, pa sam tu da joj olakšam. Uvek brinem o njoj, čuvam joj živce i ne dozvoljavam da se nervira. Ako postoji išta na ovom svetu što volim više od nje, onda su to deca koju rađa, a odnos s njima izgradio sam ljubavlju koju međusobno osećamo. Oni su po mene vrlo lekoviti, sa jedne strane to su moji anđeli, a sa druge, definisane male ličnosti, do čijih mi je stavova izuzetno stalo.“
(„Story“)
Miki Đurić,
popularni stanar kuće Velikog Brata:
„Bio sam zadovoljan ako bih svaki dan imao za koka-kolu i cigarete, možda i da odigram neki tiket. A sada, na dugu imam dvanaest hiljada evra i znam da mi pola od toga dužnici nikada neće vratiti. Imao sam trideset hiljada evra na računu, pa sam davao novac, ko god da mi je tražio. Ma, ko ga j…e, trebalo bi da potpišem ugovor za neku seriju, biće para… Ionako mislim da sam te novce zaradio bukvalno ni za šta.“
„Otkako sam došao kući naspavao sam se. Čini mi se da mi se razum vratio u normalu. Nacepam ponekad drva i ne radim ništa, osim subotom na Radiju B92, gde sam voditelj. Želim da prodam vikendicu na Fruškoj gori, koju sam nedavno kupio, a izgleda da sam odličan trgovac, jer ću tu izgubiti tri hiljade evra. Detinjast sam u duši, pa i kada sam u šumi sekao drva za desetak hiljada dinara, sekiru u ruke ne bih uzimao dok sve ne potrošim. Nisam želeo da mi život prolazi u radu. A imao sam prilike da odem i putem kriminala, ali nisam hteo.“
(„Story“)
Jovan Memedović,
novinar i voditelj Javnog servisa Srbije, odgovara na pitanje kako bi se ponašao da ga u šumi napadne razjareni medved:
„Nema bežanja. Staneš na kamen i propneš se na prste, tako da izgledaš veći i viši od njega. Podigneš ruke iznad glave, zaurlaš iz sve snage i počneš da premotavaš film od detinjstva naovamo.“
Ko je Jovan u suštini?
„Naivko koji nastupa otvoreno i iskreno i isključivo radi ono što voli. Nisam od onih koji prate rad i ponašanje drugih oko sebe. Suviše sam u svom svetu. Deo mene se promenio u poslednje dve godine i sada sam u periodu inkubacije. Verovatno ću uskoro biti drugi čovek, a možda i nemački ovčar.“
(„Story“)
Momo Kapor
slikar i pisac, priča:
„To je bilo vreme kada mi je Andrić rekao, jedanput: ‘Znate’, rekao je, ‘Momčilo’, zvao me Momčilo, ‘ima nešto u pisanju rukom. Jer, emocije idu kroz krvotok, silaze vam niz ruku i – na vrh pera dolaze…’ A, Branko Ćopić se čudio – (tu Kapor imitira njegov ‘unjkavi’ govor): ‘Kako ti pišeš?’ Ja mu kažem – mašinom. ‘Odmah u mašinu?!’ Ja mu kažem – odmah u mašinu… ‘Pa, kako odmah u mašinu?!’… Jer, on je pisao, pa mu prekucavali. E, tako se ja sada čudim nekom ko piše na kompjuteru… Ja kažem – odmah u kompjuter?!“
(„Večernje novosti“)
Bora Đorđević,
frontmen Riblje čorbe, pesnik i bivši savetnik u Ministarstvu za kulturu, na pitanje kako komentarišete presudu Međunarodnog suda pravde u Hagu, koji je Srbiju oslobodio optužbe za genocid, kaže:
„Srbi nisu genocidan narod. Naravno, ima zločinaca u svim narodima, pa tako i u srpskom. Ako ćemo da pričamo o Srebrenici, bila su dva pomena – na jednom, muslimanskim žrtvama, bio je ceo svet, a na drugom, srpskim žrtvama, čiji broj nije zanemariv, bio sam ja i nisam primetio nijedan strani medij!
Ne govorim o izjednačavanju žrtava, ali to je rat, a u ratu se puca. Ne bi bilo korektno da samo jednoj strani bude dozvoljeno da puca, a da druga ne može da odgovori. Neka nam belosvetski političari već jednom pošalju taj udžbenik o ratovanju, pa da znamo kad smemo da lupamo šamare, kad da šutiramo u dupe, a kad da pucamo!“
O Arkanu:
„Arkana nisam poznavao kao kriminalca, već kao dobrog čoveka i patriotu, i tako ću ga pamtiti bez obzira na sve što se o njemu pričalo.“
(„Kurir“)
