Sahrana sa mnogo ožalošćenih

Okolnost da su se, baš u svojevrsnom vladinom interregnumu, krajem ovoga meseca srela dva „privatizaciona roka“, 8. mart kao rok za privatizaciju svih društvenih preduzeća (prema izmenama Zakona o privatizaciji od 28. februara 2003. godine) i 10. mart kao rok za izlazak na Berzu svih preduzeća bez državnog kapitala (prema zakonu o hartijama od vrednosti), osim mnogo publiciteta, izazvala je i izvesnu konfuziju u javnosti. Obični ljudi su „pomešali“ ova dva roka, pa se stvorila atmosfera definitivnog oproštaja od društvene svojine.

Ima u tom utisku izvesne istine, ali će se rastezanje konačnog svođenja računa sa društvenom svojinom ipak nastaviti još neko vreme iz nekoliko razloga. Prvo, iako je Zakon o privatizaciji jasan u pogledu roka za okončanje privatizacionih operacija, sada se ipak iznosi mišljenje da je reč o roku u kome je dovoljno da taj proces otpočne u svim firmama u društvenoj svojini. No, pošto se smatra da je van privatizacionog procesa još oko 1000 preduzeća (procene se kreću između 600 i 1200), a država nije spremna da ih sve potera u stečajni postupak, još delatni ministar za privredu i privatizaciju Predrag Bubalo izjavljuje da je njegovo ministarstvo pripremilo još jednu izmenu Zakona o privatizaciji kojom će se rok konačnog rastanka od društvene svojine pomeriti za 31. decembar ove godine. Ni to, u krajnjoj liniji, nije daleko, osim ako vladu ne preuzme neka koalicija kojoj je „kolektivna, nacionalna svojina“ bliža od „bezdušnog liberalnog kapitalizma“.

Ako se ovim izgledima za ubrzanje i okončanje privatizacije pridruži i činjenica da je jesenas usvojen novi ustav Srbije, koji ne poznaje instituciju društvene svojine, utisak da je „sprovod“ društvene svojine u ropotarnicu istorije ipak ubrzao korak baš ovih dana kada i nemamo vladu, deluje još uverljivije.

O dimenzijama društvene svojine u Srbiji danas je teško govoriti razumljivim ciframa i preko razumljivih novčanih vrednosti. No, mada o veličini društvene svojine malo govore i podaci o privatizacionim prihodima koji su ostvareni njenom prodajom, valja se ipak podsetiti efekata privatizacije, mada ni to nije jednostavno.

Prvo se treba podsetiti da ni do dana današnjeg naša javnost nije obaveštena šta je Milošević prihodovao od prve velike privatizacije, kada je krajem osamdesetih godina munjevito rasprodat stambeni fond u društvenoj svojini koji je sadržao blizu milion jedinica. Pod izgovorom da su svi zaposleni godinama „plaćali“ stambeni doprinos, imaoci stanarskih prava su mogli da kupe stanove (i vile) u kojima su stanovali po bagatelnoj ceni koja se u inflatorno vreme, uglavnom, kretala između 100 i 1000 nemačkih maraka, ne po kvadratnom metru, nego po komadu stana. Tako je za Miloševićev režim u prvom trenutku obezbeđena podrška gradskog stanovništva, a kratkih rukava su ostali vlasnici privatnih stanova, seljaci, zaposleni u siromašnim privrednim sektorima i firmama, nezaposleni i mladi koji nisu stigli da dobiju društveni stan preko famoznih stambenih komisija (u kojima se vrtelo glavno „samoupravljanje“). U stvari, ovim prihodima je bila, nakratko, zamenjena budžetska rupa koju je u predratno vreme već bio otvorio populistički nacionalni nalet u Srbiji.

O stvarnoj veličini društvene svojine koju smo nasledili iz socijalističkih vremena nedovoljno tačno govore i podaci o institucionalnoj regulisanoj privatizaciji. Naime, privatizacija koja je počela po Đunić-Bekovom „zakonu o svojinskoj transformaciji“ iz 1998. godine, a koja je kulminaciju doživela upravo u vreme dvovlašća u jesen 2000. godine zahvatila je oko 1500 najboljih preduzeća u Srbiji – bila je praktično besplatna, pa o veličini društvene svojine koja je tada razdeljena možemo samo nagađati. U njoj su, pokazaće to kasnije slučajevi prodaje podeljenih akcija Apatinske pivare, „Knjaza Miloša“, Hemofarma i drugih „skupih preduzeća“, bar veoma dobro prošli direktori i radnici tih preduzeća (i probrani spoljni akcionari) – ali smo svi mi ostali izgubili relativno mnogo, jer je tom „transformacijom“ iz ostavinske mase društvene svojine izvučeno ono što je u njoj bilo najdragocenije.

Najprecizniji su podaci o efektima privatizacije koja je obavljena u poslednjih pet godina, od donošenja Đinđić-Vlahovićevog zakona o privatizaciji 2002. godine do danas (taj zakon je menjan više puta). Prema podacima Agencije za privatizaciju (koje je sintetizovala i analizirala koleginica Slađana Madžgalj, u „Pregledu“ od 9. do 11. marta 2007. godine) u ovom razdoblju na aukcijama, tenderima i na tržištu kapitala ponuđeno je na prodaju 2588 firmi u društvenoj svojini, a prodato je 1883 preduzeća (sa 296.178 zaposlenih). Privatizacioni prihod je iznosio 2.161.727.000 evra (a investitori su uz to obećali i 1.152.563.000 evra investicija i isplatu 276.739.000 evra socijalnog programa). Uzgred, od stranih investitora najviše firmi kupili su Slovenci (19), Italijani (13), Austrijanci (osam), Grci i Hrvati (po šest), a ostalo uglavnom „kiparski Srbi“. Najviše su pojedinačne akvizicije platili Amerikanci („Filip Moris“ 387 miliona evra) i Rusi (Lukojl 117 miliona evra). Da bi se koliko-toliko došlo do dimenzija „demokratske privatizacije“, spomenutom bilansu poslednje privatizacije trebalo bi dodati oko dve milijarde evra od prodaje poslovnih banaka (na čumu su najviše zaradile kvaziakcionarske firme koje su prvo bile u društvenoj, a kasnije i same u obliku kavziakcionarskih društava, nakon što su se „svojinski transformisale“) kao i oko tri milijarde evra koliko je država prihodovala od prodaje prvo društvenog kapitala (ili kapitala „ukradenog“ pretežno od društvene svojine), pa potom državnog kapitala u telekomunikacijama. Sve u svemu, ugrubo, privatizacija je pokazala sliku od oko deset milijardi evra cene koju je u tom procesu postigla društvena svojina. U stvari, nelegalno je „privatizovano“ bar pet puta više, tokom navodnog funkcionisanja društvene svojine kao „svačije i ničije“.

Mada većina srpskih ekonomista institucionalizaciju društvene svojine u Titovo vreme vezuje za njegovog arhitektu društveno-ekonomskog sistema, slovenačkog komunistu Edvarda Kardelja, njeni koreni u Srbiji su zapravo mnogo dublji i stariji od dolaska komunista na vlast 1945. godine. Oni sežu do Svetozara Markovića i prvih srpskih socijalista, pa potom, kao fetiš nacionalnog kapitala, nastavljaju u suštini da žive preko Nikole Pašića i njegovih radikala. Marković, koji je prvi izneo tezu o neponavljanju evropskog puta socijalnog raslojavanja u seljačkoj Srbiji, još 1873. godine piše da je za nas „najbolja ruska opštinska svojina“, jer Srbi imaju zadrugu (umesto ruskog mira), pa je „suvremeni ekonomski ideal veoma blizak u načelu stroju koji postoji u zadruzi“. Marković čak iznosi mišljenje da se srpski mali seljaci, sa malim neekonomičnim posedima, propagandom mogu ubediti da se svojevoljno odreknu privatne svojine i da će oni prihvatiti „ujedinjenje rada i kapitala“ pa će se opredeliti za „proizvodnju na osnovu seljačke svojine“ (prema Skerlićevoj monografiji o Markoviću iz 1910. godine).

Tu ideju su preko „praktičnog socijalizma“ prihvatili i Pašić i njegovi radikali. Kako piše Latinka Perović (Između anarhije i autokratije, 2007), „kroz ideju narodne države kao velike zadruge, radikali su emanirali temeljnu instituciju srpskog patrijarhalnog društva i mentaliteta koji se na njenim osnovama vekovima stvarao. Otuda tako snažan otpor ideji moderne države: socijalno složene, sa podelom vlasti i institucijama.“ U suštini, koncepcija jednakosti (umesto slobode) radi „nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja“ na fatalnoj podlozi „narodne države, narodne samouprave i narodne partije“ u biti je građansku svetinju privatne svojine i privatne inicijative gurnula u drugi plan, pa su se i svi oblici kolektivne svojine – državna (od Stojadinovića pa nadalje) i društvena (od Kardelja pa nadalje) – lako odomaćili u Srbiji.

Ako pogled suzimo do šezdesete godine prošloga veka videćemo da je i društvena svojina izrasla na ideji neponavljanja (ovoga puta) Staljinovog puta u komunizam, koji je bio zasnovan na apsolutnom monopolu državne svojine, a koji po prirodi stvari svakog motiviše na potrošnju, a ne na rad – pa se nasilje i širenje straha, u ime svetle budućnosti, moraju stalno povećavati. Ideja komunističkih reformatora u Jugoslaviji je bila da se državna svojina transformiše u društvenu svojinu koju će koristiti radnici udruženi u privredne subjekte (a preko same društvene svojine „udruženi“ sa celom populacijom). Konstituisanje privrednih subjekata bilo je potrebno da bi se došlo do kakve-takve konkurencije na tržištu, kako bi se podigla ekonomija upotrebe kapitala. No, sve se završilo u velikoj simulaciji jer je kao motiv za bolji rad privrednih subjekata postavljen dohodak, kao zbir plata, poreza i profita. Brzo se, naime, ispostavilo da „udružene radnike“ jedino motiviše porast plata, a da političku birokratiju najviše interesuje porast poreza – dok je profit ili akumulaciju („ostatak dohotka za raspodelu“) moralo da naliva inostranstvo, preko izdašnih kredita koje je omogućio Titov geopolitički rejting. Čak i u uslovima simulacije samoupravnog odlučivanja o raspodeli i simulacije tržišne konkurencije, u kojoj uspešni nisu mogli biti samostalni i suviše bogati, a neuspešni nisu mogli propadati, neka preduzeća su postajala veoma profitabilna, a njihovi menadžeri postajali su moćniji od partijskih komiteta. Tada je reagovao stvarni vlasnik društvene svojine, gospodar države, Savez komunista – pa su povedene kampanje protiv „tehnomenadžerskog liberalizma“ i „grupnosvojinskih pojava“. Ispostavilo se da je društvena svojina partijska svojina.

Da bi taj koncept „ograničenog suvereniteta“ korisnika društvene svojine bio konsesulano prihvaćen u masama, „pesimizam je izmešten iz sistema“ pa dužnici nisu mogli propadati, jer su radnici takvih firmi preko delegatskog sistema zapravo bili i vlasnici svojih poverilaca itd. Svi su bili vlasnici svega, a niko nije bio odgovoran nizašta, „društvena svojina se koristila kao svoja, a štitila kao tuđa“. Simulacija svojine proizvodila je i simulaciju političkih sloboda i neposredne samoupravne demokratije. No, taj perpetuum mobile nije mogao dugo funkcionisati bez spoljne pomoći, a kada je ona počela da presušuje i kada se počeo nazirati istorijski kraj socijalizma, „nacionalni kapitali“ u Jugoslaviji su požurili da se pripreme za „raspodelu istorijskog neuspeha“ i svaki za sebe je iz prašine izvukao svoju politiku „nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja“. Zbog toga je u svim državama naslednicama Jugoslavije i dalje je popularna državna svojina i zato privatizacija javnog sektora i nije među onih „šest principa“ na kojima bi trebalo da se formira nova srpska vlada.