Živi piš

Mi smo jedan mnogo smešljiv narod. Smejali smo se kad su Slovenci najavljivali otcepljenje – ha, ha, kao da će moći bez nas. Smejali smo se kad su uveli tolar – ha, ha, mi ćemo onda „tuntu“! Smejali smo se kad su na kovanice stavili ribe i ptice – ha, ha, kad nemaju kraljeve kao mi. Iskidali smo se od smeha kad su Hrvati pričali o tisućljetnoj državi, a Albanci o trovanju na jednonacionalnoj osnovi – ha, ha, pa ko im poverovao. Slatko smo se smejali radikalskim pokličima i granicama, obećanju da niko ne sme da nas bije, pa pretnji da će nas bombardovati – nas koji smo još u dvanaestom ili kojem već veku jeli zlatnim viljuškama?! Ihi-hi-hi! Prekinite, ne mogu više.

Ne, stvarno, kako je moguće da im je sve to prošlo? Zar zaista niko osim nas ne vidi koliko je to smešno – pa kako ne shvataju da je sve to samo marketing? Kakvi su to, bre, ljudi kad više veruju onom što im se servira nego onom što je ordinarna istina? Pa nije valjda baš sve u marketingu – moralo bi nešto da bude i u lepim očima. Osim toga, svaka budala može da hvata na marketing – ajde da te vidimo bez marketinga! Mac! Sad znaš, bajo, zašto smo mi tolike godine zauzimali odlično pretposlednje mesto na Pesmi Evrovizije. Lako je onima što tamo pošalju celu ekipu – mi, bre, ni trenera ne šaljemo dok naši odbojkaši ne uđu u finale, a kamoli tamo neke menadžere i šta-ti-ja-znam kakve sve lobiste i stručnjake. Mi smo ti, moj brajko, profesionalni amateri! Evo, i ova odlazeća vlada je toliko puta rekla da je glavni problem u tome što nisu umeli da „iskomuniciraju“ sve ono dobro što su uradili. Pa, čemu im je onda služio Biro za komunikacije, pitate vi – zastrašivanju novinara?

Stvarno je neverovatno kako mi, i posle svega, i dalje volimo da se hvališemo kako nismo radili na marketingu. To mu dođe kao politička izjava, nešto kao dlakave noge feministkinja. Tako smo bar sigurni da sve što smo postigli, postigli smo samo sa, evo, ovih deset prstiju, ničim više. A sve što nismo – nepravedno su nam preoteli tamo neki i to samo zahvaljujući marketingu, a ne zato što su bolji od nas. Čime postajemo ponosni gubitnici. A ko gubi, ima pravo da se ljuti. I da izgleda dostojanstveno. A ne onako glupavo kako izgledaju zaljubljeni u kafani. Šta uopšte srećno zaljubljen čovek da naruči kad mu dođu tamburaši za sto? Više ne može ni da tera truc političkim neistomišljenicima jer su sad sve pesme dozvoljene. Otkad su se slizali i pomešali kape i ovi i oni ni Cajka iz Novoga Sada nije više pornografija.

Eh, kad se samo setim koliko smo dostojanstvenije izgledali onomad kad smo slavili petstotu godišnjicu poraza u Kosovskom boju. Koliko je samo bilo ljudi, akademika, učenih glava, raje… A sad? I, mada smo skromno proslavili samo skromnih dvesta godina srpske države (da nam se ne bi smejali kao mi Hrvatskoj tisućljetnici), nekako je to mlako prošlo. Jeste da smo i opet slavili jedan neuspeli ustanak, ali ni to nije pomoglo. Nekako kao da smo postali probirljivi. Kao da smo počeli i neuspehu da gledamo u zube. Izgleda da više ni neuspeh ne možeš da prodaš bez marketinga. Ili smo toliko zbunjeni (ludi nismo, znam pouzdano) da više ne razlikujemo uspeh od neuspeha. Što je dobra vest za ovu novu vladu.