Zakon

Otkako postoji država kao oblik ljudske zajednice, isterivanje pravde reguliše se zakonom.

On bi trebalo da ograniči ljudsku nesigurnost, nedoumicu ili pristrasnost – i obezbedi da pred njim svi budu jednaki. To je jedna od osnovnih ideja, danas posebno i naglašeno pripisivana demokratijama.

Otkako postoje zakoni, ima i sumnjivih presuda. Jedna od najčuvenijih je odluka suda atinskih građana da Sokrata pošalju u smrt.

Suđenje je održano 399. godine stare ere. Trojica atinskih građana tužili su tada već sedamdesetogodišnjeg uličnog mudraca, čudaka, ekscentrika i pričalicu da ne poštuje državne bogove već uvodi neke nove i, kao drugo, da kvari atinsku omladinu.

U svojoj odbrani Sokrat se upitao: ako ne poštujem državne bogove, znači da u njih ne verujem a, ako ne verujem, kako onda uvodim nove? Ako raspravljam sa sugrađanima o vrlini, dobru i znanju, kako ih time kvarim? Ako sam u ratu i miru služio Atini, kako sam postao njen neprijatelj? U stvari, zaključio je, umesto pogubljenja zaslužujem da me – pre nego nekog olimpijskog pobednika – doživotno častite hranom o trošku grada.

Atinjanima se taj predlog nije dopao pa je Sokrat ubedljivom većinom osuđen. Očekivalo se da će on pobeći iz Atine i u miru okončati život na nekom drugom mestu. Drčni starac im to zadovoljstvo nije priuštio.

O suđenju i presudi danas se govori kao o prvom sudaru filozofije i politike, o prvoj žrtvi u beskrajnom ratu za slobodu mišljenja i govora, smatra se najvažnijom presudom u istoriji, glumci govore Apologiju pred fasciniranom publikom (kod nas je to činio Ljuba Tadić u holu Narodnog muzeja)…

Jedna priča kaže da je Sokrata odmah posle suđenja neki Apolodor saletao kuknjavom kako ne može da podnese to što je na smrt osuđen nepravedno. „Šta“, zgranuo se ovaj: „Zar bi više voleo da sam na smrt osuđen pravedno?“