Ovo je jedna od malobrojnih reči novogovora koja se po pravilima političke korektnosti nikad ne izgovara.
Prvi put je zabeležena koliko juče, 1731. godine.
Reč je o državnoj uceni kojom se traži ispunjenje nekog zahteva u roku odmah, inače odmah sledi osveta. Što je zahtev gluplji, osveta će biti veća, Milosrdni anđeo, na primer. Kada to rade privatnici, zove se ucena i teško je krivično delo, naročito u SAD.
Ultimatum postoji u pravnom, poslovnom i privatnom rečniku, ali u običnom govoru je postao sinonim za objavu rata. U suštini, to sledi iz Haške konvencije iz 1907. po kojoj oružana neprijateljstva ne mogu početi bez prethodnog i jasnog upozorenja, tj. ultimatuma. Alternativa toj vrsti komunikacije je arbitraža ili medijacija u kojoj su se, što se Srbije tiče, poslednjih godina istakli Ričard Holbruk, Vilijam Voker, Medlin Olbrajt i svakojaki drugi svet, a Marti Ahtisari se ogrebao i za Nobela, za razliku od onog Rusa s kojim je doneo katil ferman Slobodanu Miloševiću, dok je NATO tokom tih nekoliko sati dolaska-uručenja-odlaska prekinuo bombardovanje.
Inače, Povelja Ujedinjenih nacija ne zabranjuje samo upotrebu sile u međunarodnim sporovima nego, u (ne)određenim uslovima i samu pretnju silom.
Forma ultimatuma, međutim, može okuražiti na otpor onoga kome se preti. Za ovaj naš slučaj primer je austrougarski ultimatum Srbiji iz jula 1914, kojim je u 10 tačaka tražena zabrana publikacija, organizacija i školskih programa koji ili bi mogli da podstiču neprijateljstvo prema Austrougarskoj, otpuštanje oficira koji šire antiaustrijsku propagandu – po spisku koji dostavi Beč, a da se dopusti učešće austrougarskih organa vlasti u suzbijanju subverzivnih delatnosti protiv Austrougarske na teritoriji Srbije… I, na kraju, da bez odlaganja obavesti Beč o ispunjavanju svih ovih obaveza.
Srbija je tada uslovno prihvatila sve zahteve – osim tačke pet kojom je traženo mešanje austrougarskih organa u sudski postupak – jer bi to predstavljalo kršenje ustava i suvereniteta Srbije. Zvuči poznato?
Berlin je sada, sto godina kasnije, ondašnjih austrijskih deset sveo na sedam tačaka svojih uslova, sažimajući neke nekadašnje u novi zahtev – da se u Srbiji promeni svest.
To se u novogovoru ne zove ultimatum, nego – ohrabrivanje.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić odao se vojnim temama, a to obično znači da mu trebaju popularne reči i još popularnija obećanja
Pobunjeni studenti i narod mogu da bace pokoju kamenicu, ali ne mogu biti zbilja „nasilni“. Jer, Srbija je odavno u modusu samoodbrane od režimskog nasilja, onog koje uništava i briše živote
Kome smeta generalni ton u kom se odvijao jučerašnji protest “Vidimo se na Vidovdan”, nek se seti: 28. juna 2025. godine pod pendrecima su krvarile glave jer je Aleksandar Vučić “branio” zapišani, smrdljivi vašar u koji je pretvorio Pionirski park. Nemamo druge studente koji će vam se više svideti. Ovo je jedina prilika da se oslobodimo represivnog režima, druge biti neće
Ekspo je za naprednjačku elitu razlog da dobro potegne. Pogotovo što sluti da će im to čerupanje narode i države biti poslednji valcer. Posle kud koji mili moji
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
