Ulični studio

Generalni utisak prosečnog tv-gledaoca u Srbiji je jednoličnost, koja se može objasniti različitim razlozima. Osim sirotinje, tu su nedostatak mašte i nepoznavanje mogućnosti i jezika televizijskog medija. Jedan od ovdašnjih autorskih kanona predstavlja manje ili više kičasto opremljen tv-studio kroz koji defiluju sponzori i gosti. Obično je tu i kanabe sa pratećim foteljama – nasleđe Miloševićevih pregovora, koje stvara serioznu i polemičku atmosferu. Gospođa Suša je pokušala da u emisiji „Pres pretres“ uvede kutije na kojima će gosti da sede, pa je to verovatno uplašilo rukovodstvo RTS-a. Ipak, mora da se zna neki red. Gospodin Bojović je „Art boemiju“ preselio u kafanu, što je kasnije toplo prihvaćeno u emisiji „4 runde“ , na RTS-u. Razlika je samo u tome što se u boemiji runde ne broje, sve dok su sagovornici iznad stola. Koristim priliku da Beo-zoo vrtu čestitam na prinovi – jer je par zmija na svet doneo brojno potomstvo. Pitam se samo da li je to famozna Medlin (kako ju je Bojović krstio tokom bombardovanja).

Interesantni primeri eskiviranja studija svakako su emisije PG Mreže. Gospođa Radonjić je svoje najave snimala uvek na ulicama i ćoškovima Beograda, jer život je bio i ostao tamo. Osim lepih slika prestonice, oronulih zgrada, scenografiju su činili i ljudi, takođe oronuli u borbi za egzistenciju. Ovim postupkom su otvorena vrata slikama realnog, kao antipod režiranoj, poliranoj i lažnoj slici tadašnjih režimskih televizija. Odgovorno tvrdim da je svaki beogradski ćošak slikovitiji i zanimljiviji od bilo kog tv-studija. Drugo, tv-profesionalci znaju da su najave voditelja koji stoji kraće, jezgrovitije i time zanimljivije. Kanabe i fotelja uvek izazivaju meditativno raspoloženje – koje na kraju može da se izrodi u trosatne dijaloge Tata Brade and company na TV Palmi – ne ponovili se. Tendenciju ulične televizije za sada pokazuje Studio B i to u muškoj i ženskoj varijanti. Devojačku verziju otelotvorava Histerik i Luna Lu, dok mušku čini DJ ili VJ Duje. U oba slučaja, voditelji špartaju noćnim Beogradom bilo u funkciji estetske policije, bilo u prosvetiteljskoj rok misiji. Traga se za velegradom i za rokerima, čini mi se u oba slučaja neuspešno, što ne umanjuje entuzijazam voditelja. Uvek sam se pitao kolika je verovatnoća virtuelnog susreta Lune Lu, Duje, Lile Radonjić i Delče koji sa sagovornicima igra basket „Do 11“. Pa nije Beograd Njujork pa da se stalno mimoilaze. Onda bi se međusobno intervjuisali ko na nekom crnogorskom festivalu.

BK televizija zato ništa ne prepušta slučaju. Nekoliko emisija sada se snima u scenografiji koja podseća na biblioteku nekog staro – beogradskog salona. Dakle, u pitanju su salonske priče, sa duhom patrijarhalnog, gospodskog, građanskog i malograđanskog Beograda. Gledaoci su uvereni da su voditeljke i njihovi gosti pametni ljudi, koji su pročitali sve one debele knjige iz scenografije. Ideja je očigledno preuzeta iz britanskih dokumentarnih serija, samo u našoj verziji više podseća na one knjige u salonima nameštaja koje umesto stranica između korica imaju stiropor. Takve knjige se lakše održavaju, pakuju, ne moraju da se čitaju, a za brisanje prašine ne treba vam ni praško ni magična krpa. Lep izuzetak (što se BK scenografije tiče) jeste emisija „Biseri“. Gost totalnog mraka i radoznalog Vanje Bulića ove nedelje bio je hipnotizer Kebir (svaka asocijacija na Sandokana potpuno je opravdana). Ne znam samo zašto je voditelja toliko zanimala primena hipnoze u policiji. Posle emisije, pod dejstvom post – hipnotičke sugestije počeo sam da zamišljam Sandokana kao urednika informativnog programa RTS-a.

Srećom, Slavko Perović je u svom šou-programu u pratnji vernih desperadosa zapevao „Mućo, mućo“ i vratio me u fantastični svet post-informbirovske estrade. Na ovoj vrućini nema boljeg rekvizita od gitare i boljeg kostima od sombrera. Viva Mexico!