TV MANIJAK

Poslednjih nedelja, sve češće prepoznajem osećanje TV šizofrenije, osećanje koje sam smatrao donekle endemskim i vezanim za televiziju PSH (pre Slobinog hapšenja). Tada sam tačno znao koja vrsta ludila me očekuje na određenom TV kanalu, pa sam mogao da eksperimentišem sa dozama i količinama. Gledate, na primer, informativni program RTS-a, pa zatim pevaljke na Pinku, pa red Tata Brade na Palmi, svuda vas očekuju poznata lica pa nema mesta panici i nedoumici. Ludilo je bilo stvar sadržaja, a ne forme, jer je ona na domaćim televizijama manje-više ista godinama.

Danas me kakofonija zatiče potpuno nespremnog. RTS se puzeći u mukama drži svoje uobičajene šeme, pa me čak obraduje poznatim mestima kao što je emisija o VJ pod nazivom „Dozvolite…“. Tu se stvari nisu mnogo promenile još od vremena kada su me u JNA terali da gledam prethodnu reinkarnaciju pod nazivom „Dozvolite da vam se obratimo“.

Slično je i sa emisijom „Metropolis“, inače jedinim iole pristojnim kulturnim magazinom u kojem danas tekstove o mladim rok bendovima (u najboljoj tradiciji Trećeg programa Radio Beograda) čita gospodin Mijušković.

Dakle, osim RTS-a, svi ostali su se toliko izmešali da danas na primer Milevu Džombu, popularnu radio Milevu sa Palme, gledam na YU info kanalu, kako sa saveznog nivoa vodi svoje čempres divane, a Marka Jankovića u emisiji „Kompromis“ pronalazim na Džombinoj Palmi. „U trendu“ je sada štićenik BK-a, na kome se emisija „Gea“ nakon kosmičke eksplozije rasula u bezbroj bezličnih meteorit-emisija, čije mlade voditeljke pozivaju gledaoce da ih gledaju i iduće nedelje – da ne budu same. Zbunjenost pojačava i emisija „Klopka“ na Pink kanalu, gde je Olivera Kovačević presadila svoju emisijicu sa TV Politike. Nova, ružičasta saksija je ogromna, pa se Olivera i ne vidi dobro dok pokušava da uplaši, šarmira ili zbuni svoje goste kvaziprovokativnim pitanjima sa već obaveznog pink-papirčeta. Kako čovek da se ne zbuni kad u turbo pink scenografiji sluša razgovor o srpskom budžetu.

Očigledno je da gotovo nijedna televizija u Srbiji danas nema pojma u kom pravcu će teći njen razvoj, koji model želi da razvije i ko će biti njena publika. Izuzetak možda čine ART televizija čija je koncepcija opskurna koliko je opskurna sama kultura u Srbiji i TV B92 čiji radikalan koncept i slab predajnik na nesreću ne dopiru do šireg auditorijuma.

Prema istraživanjima – narod navodno najviše veruje BK televiziji, a najviše gleda Pink. Na nesreću, ova dva kanala su sve sličnija, pa se već danas može zamisliti Klon TV, koji bi nastao njihovim ukrštanjem. Bio bi to figurativno rečeno Đinđić na Šarcu, ili Koštunica na Harley-Davidsonu.

Ipak, majka TV kakofonije, otac postmodernističkog TV koncepta i azil svih TV izbeglica neosporno je TV Palma. Tu su toplu TV luku našli i Minimaks, i Marko Janković, i kreacionisti, i jurodivi, i svi oni što im je Nebeska Srbija na srcu. Zaista mrakobesna ekipa. Palma je televizijskoj istoriji Srbije podarila model – TV papazjanije, koji su sve ostale televizije svesno ili nesvesno, glamurozno ili sirotinjski počele da kopiraju. Psihijatrijskim jezikom rečeno, ukoliko su nam televizije šizofrene, onda je žiža ovog oboljenja, ili psihotično jezgro, upravo pod palmom. Ima li nam leka?

Ne znam za vas, ali meni je emisija o Srebrenici na TV B92 ulila trunku nade. Tu sam više od sat vremena gledao priču o ljudskoj nesreći i gluposti i slušao ljude koji su o njoj govorili. Niko mi nije solio pamet, nije to bio ni okrugli sto, ni polemika, već prosto ljudsko prisećanje i suočavanje. Pa ako vam se pogled zamuti od širom otvorenih (da ne kažem izbuljenih) očiju iza roze naočara, možda je vreme za suočavanje.