TV manijak

Od prve sednice novog saziva Skupštine Srbije neprestano razmišljam o problemu televizijskih prenosa. Priča se da su ovi live–aid prenosi dosadni, da predstavljaju besplatan promotivni kanal za opoziciju i da su danas nepotrebni. Mislim da nisu u pravu. Osnovni element-dramatika evidentno postoji. Uz male, rekao bih kozmetičke promene, svi bi mnogo više uživali u njima. Prvo, zar na svojim TV prijemnicima niste pronašli bar dva eksperimentalna programa na kojima se iz sata u sat, kao na beskonačnoj traci vrti isti program. Jedan od njih je program Hotela Interkontinental (onaj sa Kopaonikom i plesačicama u kupaćim kostimima), a drugi KBM (onaj sa kineskom pirotehnikom i Vanjom Bulićem u ulozi biznismena). Postojanje ovih programa govori da valjda i to neko gleda – pa onda Skupština deluje kao totalni triler.

Moj predlog se odnosi na način organizovanja prenosa i rediteljske je prirode. Bez uticanja na proceduru i Poslovnik (koji je sudeći po replikama najkontroverzniji dokument u Srbiji), TV prenosi trebalo bi da liče na fudbalske utakmice. Do sada smo imali dva kadra – jedan ka govornici i drugi ka sali, gde poslanici zevaju, čitaju novine ili cirkulišu ka vratima. Želeo bih da vidim što više krupnih kadrova, snimaka skrivenim kamerama (sa tavanice, ispod klupa itd.). Veliki propust je i nedostatak prenosa iz kuloara i restorana, koji su (to znaju svi izveštači) centar skupštinskog života. Prenose bi trebalo da prati određena muzička podloga koju bi poslanici demokratski (znači tajnim glasanjem za jedan od više ponuđenih predloga) birali na početku svakog zasedanja. Ovakav model Hita dana, pozajmljen sa TV Palma, diskusije bi učinio visprenijim, a mi bismo saznali više o muzičkim preferencijama naroda (putem legitimno izabranih predstavnika).

Sve u svemu, poslanici bi zaigrali u našoj verziji Trumanovog šoua, a veoma brzo bi zablistao poneki glumački talenat (osim Bate i Nede). Ako bi ih nekim slučajem bilo sramota, onda bi radili brže i efikasnije. Moram priznati da bih očekivao zloupotrebe (uglavnom od amaterske dramske grupe radikala), koja pokazuje gotovo patološku sklonost teatru apsurda – žanru koji u Srbiji izgleda uvek ima prođu.

Protekle nedelje televizije još su jednom dobile šansu da naprave prenos rata uživo. Tačnije, bili su to prenosi mira jer su naše vojne i policijske snage mirno ušle u deo tampon zone. Strani izveštači su akciju nazvali ofanzivom šarma, a mi smo ponovo videli slike poštenih Albanaca koji su specijalcima s osmesima predavali vreće s oružjem koje je neko ostavio pred njihovim vratima. U medijskoj trci su učestvovali BK, YU info kanal i Studio B, svako na svoj način. BK je po običaju besomučno uključivao reportere, YU info nam je prikazao gospodina Žižića kako sa saradnicima dvogledom osmatra akciju skockan kao za prijem, dok je general Pavković dozvolio sebi slobodu da se ratnički (mirotvorački) pojavi razdrljen pred kamerama. Ekipa Studija B zabasala je i u deo zone koji nije preuzet, ali se zahvaljujući stranim tablicama ipak izvukla. Za to vreme je u Beogradu jednom generalu tokom emisije neprekidno zvonio mobilni telefon i to melodijom juriša lake konjice. Na sreću, sve se mirno završilo, specijalci kao i novinari više ne pominju šiptarske teroriste već se govori o grupama naoružanih ekstremista i lokalnom stanovništvu. Rat se završava tamo gde je i počeo – u jeziku medija.

Na kraju, vraćam se lokalnim temama i mojoj omiljenoj lokalnoj televiziji TV Pančevo. U fokusu novinarke Vukelić ove nedelje bio je problem narkomanije u Pančevu. Gosti su bili: bivši narkoman, psihijatar, psiholog, lekar, policajac i lokalna ekipa gledalaca koja se ludo zabavljala postavljajući pitanja. Tako su nesrećni gosti mrtvi ozbiljni odgovarali na pitanja tipa: da li se duže živi kad se puši vutra, zašto nema kokaina u koka-koli, šta misle o filmu „Munje“, ili gde se u Pančevu diluje droga. Ozbiljna emisija time je dobila montipajtonovski obrt i od suvoparnog okruglog stola postala vrhunska komedija. Najjači je bio zaključak emisije – droga je problem svih nas!