Svi Marš na Svijetlu

Kada su moje sestričine svojevremeno dolazile iz Hrvatske u Beograd, počinjale bi da govore jezikom koji je, sada to znam, bio prototip jezika današnje državne zajednice. U želji da udovolje pre svega dedi, potom i klincima iz ulice, a nemoćne da na brzinu zaborave kako su pričale kod kuće, uvodile bi ravnopravnu dvojezičnost, pa su tako tražile ćebedeku iz ladicafioke. I to je bilo mnogo slatko. Jer su one bile male.

Ako ćemo analogiju, državni simboli nam dođu isto što i logo i vizuelni identitet kompanije ili brenda. Nešto kao Koka-Koli crvena boja, ribon, džingl… simboli koji, pažljivo kreirani i dosledno primenjivani, treba da nas navedu da pomislimo i osetimo nešto određeno kad ih vidimo. Nažalost, to što zna i radi većina preduzeća, čak i domaćih, naša država nikako ni da smisli, a kamoli da sprovede. I tako, pošto ni Srbija ni SCG nemaju himnu, neko je odlučio da košarkaška reprezentacija kreće u napad (stručnim jezikom: boj) uz „Marš na Drinu“, a povlači se u odbranu (stručnim jezikom: bežanija) uz „Oj, svijetla majska zoro“. Jedino čudi (čuj: jedino!?) što je Crna Gora pristala na ovu podelu i nije zahtevala da se bar u drugom poluvremenu, po već utvrđenom reciprocitetu republika, zamene pesme. Zar da se junački napadi naše reprezentacije vezuju samo za srpsku himnu? Pardon, svečanu pesmu. Ali, ako se oni ne bune, nećemo ni mi, naročito ne sada kada smo, prvi put, u boljoj poziciji. Štaviše, ovo bi moglo da se na mala vrata parlamenta i ozvaniči. Pa tako, kad nam dolazi delegacija koju hoćemo da isprašimo – svira se „Marš na Drinu“, a ako ćemo da budemo defanzivni (stručnim jezikom: priterali nas uz duvar), mi odguslamo „Majsku zoru“. Isti princip bi važio i u školama u koje su ionako hteli da uvedu izvođenje himni na početku nastave. Pa ako će nastavnici tog dana pretežno da obnavljaju gradivo (stručnim jezikom: da ispituju), deci se odsvira „Marš na Drinu“, a ako će da predaju, onda – laganica, „Majska zora“ opušteno i jednolično. Nešto kao „šizela“ i „mirela“. Prigodno bi se intonirala i ona druga svečana pesma koja je takođe povremeno u funkciji himne koju nemamo. Kad, na primer, profesor uzme da zaključuje ocene, pušta mu se „Bože, pravde“, tek da se štrecne, čime bi se preventivno delovalo na mito i korupciju, a bez podizanja plata nastavnicima, kao što smo morali sudijama. Ma, kažem vam, svašta bi još korisno moglo da ispadne iz ovog šizoidnog lepljenja pesama.

Eh, lako je Englezima – njima je dovoljno da izgovore samo ime svoje zemlje – Veelika Britanija, pa da ih podiđu žmarci i ponos. Ovde, čim kažete Velika Srbija, Hag vam lupi packe. Lako je i Amerikancima, koji i na dolaru veruju u Boga pa mogu da potreseno pevaju „Bože, blagoslovi Ameriku“. Mi, i kad ne tražimo blagoslov za grehe, nego samo pravdu, čim zavapimo „Bože, pravde!“ ovi domaći nas optuže za revanšizam, a stranci za kvarenje odnosa sa svetskom NATO zajednicom. Pa, normalno da smo postali šizoidni. Evo, čak i sportska hala, od koje je ovo sa himnom i počelo, ima dva imena: kad pominjemo pokušaj atentata na Đinđića – to je hala Limes, a kad se igra košarka – to je Beogradska arena.