Starosna granica

Eto, a smejali ste se kad su poturali tezu da smo narod najstariji. Dobro, među najstarijima smo. Doduše, ne baš onako kako su nam propovedali i svakako ne zato što su za indeks uzete amebe, a naročito ne jer smo dugovečni (za to su se već postarali prvo Černobilj čije posledice prećutno jedemo i pijemo već dve decenije, a potom i svi ostali događaji), ali svejedno dobro zvuči da smo barem po nečemu među prvih deset zemalja, makar to bilo „u korist naše štete“. Ali šta pa možemo da uradimo da bismo izmenili demografsku sliku? Da smislimo kako da vratimo sve one mlade ljude koji su zbrisali? Jes’, pa da naprave neki novi Otpor! Osim toga, kadikad nam je današnji premijer objasnio da nama ne trebaju ti stručnjaci iz inostranstva. Da rađamo novi podmladak? I to smo probali, ali ni pretnje bećarskim porezom ni apel popova da žene rađaju, a crkva preuzima decu – nisu dali rezultate. Jedino što nam preostaje, a što je i najjednostavnije i daleko najprofitabilnije je – da grupu koja nam kvari prosek svedemo na pristojan broj. Čime ćemo istovremeno ostvariti i drugi davnašnji ideal – da i zaista postanemo nebeski narod, čim bude dovoljno naših sa one strane. Ako i požive do odlaska u penziju, koji je iz godine u godinu sve dalji i dalji, i ako uspeju da prežive sa devet-deset ni sa čim usklađenih penzijica godišnje, a da nam pri tom ne potamane sve golubove – dokusurićemo ih reklamama. Pa kad vide kako ih mi vidimo i šta im mislimo, valjda će biti dovoljno uviđavni da umru od sikiracije. Samo da nam se ta Evropa ne utrpa ponovo i ne počne da tupi o ejdžizmu i potrebi za politički korektnim tretiranjem seniora, kako ih eufemistično zovu umesto da im lepo tepaju – penzosi. Ali, lako je svetu da se u reklamama ne podsmeva svojim starijim građanima koji su i dalje respektabilna ciljna grupa potrošača. Pa, molim vas, oni se baš u penziji raspomame i troše na putovanja. A kako ovi naši mogu ikome da naude ako ih uvrede domaće ili strane reklame? Da prestanu da kupuju ono za šta ionako nemaju para? Osim toga, nisu svetski, nego su naši „seniori“ bili glasačka mašina za znate već koga. Pa valjda za to neko mora da plati? Naplatili bismo mi i onima koji su to smislili, propagirali i od toga profitirali, ali ne možemo, naročito ne onima mlađima među njima jer smo, kao što rekosmo, u debelom deficitu sa mlađima, a i jači su od nas. Baš zato će oni drugi morati da plate duplo. Seniori još i đene-đene, neki od njih čak i koncerte održavaju, ali seniorke… Jedne maltretiraju sinove, druge sumanuto udaraju štapom u trafiku. Zetovi ih izbegavaju ili utrapljuju kao nešto staro, a one, umesto da iz svog stana isteraju nezahvalnu decu – pomahnitalo rasture žurku i panično pospremaju stan. Čak i ako učine neko dobro delo, pa unuk nasledi šporet – taj šporet će, za potrebe reklame, imati „okorele mrlje“, što je uvreda za svaku baku, jer nema te iznenadne smrti zbog koje bi joj šporet ostao tako neoriban.

Srećom, neće ni ti seniori doveka. Kad-tad će morati da ustupe svoje mesto. Nama. Koji ćemo, zahvaljujući reklamama, do tada već uveliko oguglati na surovo ismevanje i ponižavanje. Zato i nema potrebe da se sada, dok smo još u snazi, bunimo protiv istog.

Reakcije: Milan Ungurović, broj 756