Revidirani provokator

„Život je zanimacija – kad postoji provokacija“ – otprilike je poruka emisije „Provokacija“ na televiziji Palma. Iako je ovaj kanal od skoro politički korektan, a to znači dosadan, ostalo je zrnce ludila koje nas podseća gde živimo. Voditeljski par (Irina i Darko) iz emisije u emisiju pokušava da provocira goste, gledaoce, ili zdrav razum. Pre njih je odnos televizije i života definisao jedino BB šou – koji na život gleda kao na veliki vic.

Dakle, uozbiljili smo se i danas nam je potrebna provokacija, da bi nam život bio zanimljiv. Psiholozi i psihijatri tvrde da nakon burnih godina koje su (nadam se) za nama može uslediti depresija i letargija. Međutim, naši mediji provokaciju shvataju isključivo kao atak, bilo na ličnost, dignitet, bilo na teritoriju. Emisija TV Palme obiluje ovom vrstom stimulusa, pa se tako raspravljalo o cenama intimnih usluga gošći, ili voditeljke, ili tarifi Vanje Bulića za informacije o lečenju narkomana, a u pauzama – sponzor reklamira bicikle. Ovolike provokacije nemaju poentu, odnosno ne inspirišu polemiku koja bi urodila određenim saznanjem.

Nemojte misliti, da su nesrećnici sa Palme usamljeni u provociranju. Nismo li u Skupštini svi videli tužan rezultat višednevnog besmislenog provociranja. Izgleda da su psiholozi u pravu kada kažu da podizanje tenzije i u organizmu i u parlamentu ne može trajati beskonačno. Još su naše bake sličan fenomen primetile kod svoje dece i unuka i nazvale ga igračka- plačka.

U svetu boksa, na primer, pravila o provociranju su jasna. Eto, na SOS kanalu video sam snimak istorijskog meča između Džeki Frejzer i Lejle Ali, naslednica velikih očeva koji su se u tri navrata tabali. Pre meča, zna se, počinju začikavanja u kojima je, recimo, Muhamed Ali bio neprevaziđen. Onda sledi doping kontrola, vaganje i osam rundi borbe. Na kraju se proglasi pobednik (u ovom slučaju pobednica je bila – Lejla Ali), i suparnice jedna drugoj čestitaju na fer borbi. Pošto je u pitanju medijski spektakl, obe su kući ponele i zamašnu svotu novca. Publika je takođe zadovoljna jer se navijačka nervoza završila nekom vrstom katarze. U ovdašnjim medijskim obračunima nema pravila, o parama se ne priča, a ostaje samo nerviranje.

Mi gledaoci, čini mi se, ipak nismo toliko nervozni. Nervoza i provokacije dolaze uglavnom sa ekrana. Mnogi bi da nas razljute, ali sa sve manje uspeha. Na YU info kanalu, gledao sam intervju sa nepritvorenim Vučinićem, sa delimično revidiranim stavovima. Saznao sam da je kao mladi nacionalista svoju provokatorsku karijeru počeo u rodnom gradu kada je u lokalnoj džamiji puštao trake ćiriličnog melosa umesto učenja imama. Sada je svoju veštinu usavršio, a u zatvoru je naučio najvažniju lekciju svih provokatora – da sa nekim ljudima nema zezanja. Možeš da začikavaš običnu raju i niže instance, ali sa Predsednikom i Kancelarom nema zezanja.

Javnu provokaciju dozvolila je sebi i medijska kuća Pink, koja emituje podugačak spot u kome se hvališe ulogom najveće medijske kuće na Balkanu. To je srceparajuća priča o entuzijastima koji su ni iz čega, marljivim radom i kosmičkom inteligencijom stekli ovo što imaju. Priča dostojna Marka Miloševića i gajbica sa flašama, i to uoči usvajanja Zakona o oporezivanju ekstraprofita.

Šta onda da radimo mi obični gledaoci? Iskustvo odrastanja daje nam jednostavno rešenje – nećemo da se primamo. Kad smo kod odrastanja, ove nedelje u Srbiji sve tutnji zbog maturskih proslava. Na gotovo svim televizijama video sam picnute mladiće i devojke koji ulaze u svet odraslih.

Toalete su, naravno, inspirisane Pink kostimografijom, ali sam siguran da je u glavama malo drugačije. Ovu generaciju već je tabala murija, a mladost su proveli pod sankcijama. Nisu glasali, ali su tražili promene. Njih već celog života neko provocira i, umesto toga, bio bi red da ih barem ostavimo na miru, ukoliko već ne možemo da im pomognemo.