Rade Pribićević

foto: m. milenković

Nikada nisam razmišljao o tome, da ću nekom svom prijatelju pisati nekrolog. Pogotovo ne u dogledno vreme. Mi imamo četrdesetak godina. Pogledao sam u novinama kako se to radi. Pa ću prvo da prepišem šta su drugi napisali: Rade Pribićević preminuo je u ponedeljak u 44. godini. Dodaću, u snu, između tri i pet ujutru, stalo mu je srce. Dodaću i da se tog dana vratio sa Palića gde je bio sa ženom i četvorogodišnjom ćerkom. Bio je direktor za korporativne poslove Danube Foods Group i predsednik UO Bambi Banata i Sekopaka i član Srpske asocijacije menadžera. Radio je za Knjaz Miloš, British American Tobacco, a pre menadžerske karijere kao advokat.

Bio je uspešan i uživao je u uspehu. Važio je za jednog od top menadžera u Srbiji. Posao ga je zabavljao, zabavljalo ga je što je postao medijska ličnost. Kretao se u krugu poslovnih i uticajnih ljudi, a nikada nije postao deo njih. Bio je jedan od nas među njima, istomišljenik, dečko iz Pete beogradske gimnazije, student prava iz Beograda. Poznavao ih je, analizirao ih je, a on njima nikada nije bio sasvim jasan. Slikao bi se za „Gloriju“, a onda bi se sprdao na sopstveni račun. Igrao je igru koju je odabrao. Ali je istovremeno bio, i to će i ostati, deo one drugačije Srbije.

Radeta je poznavao „čitav grad“. Još mnogo pre nego što je postao poznati direktor. Znali su ga iz Cvetića, sa Akademije, iz Kinića. I ako je zemljom kročio čovek koga uspeh nije promenio, to je bio Rade Pribićević. Svakog prvog četvrtka u mesecu nalazio se sa prijateljima u restoranu Zaplet. Prozvali su sebe grupom G4 i napravili instituciju od toga. Za Radeta je to bila svetinja. Tu je korporacijski direktor mogao da bude onaj dečko koji je pravio žurke u Šumicama kada mu roditelji nisu bili kod kuće. Mnogi će ga kao takvog pamtiti.