Progres

„Svakog dana u svakom pogledu sve više…“

Ta mantra junaka Kusturičinog filma Sjećaš li se Doli Bel još je bolje ilustrovana scenom u kojoj Slavko Štimac umirućem Slobodanu Aligrudiću iz „Politikinog zabavnika“ čita kako ćemo u neposrednoj budućnosti isušiti Indijski okean u korist obradive zemlje i otopiti arktički led iz već nekog drugog naprednog razloga.

Uznapredovali smo do stvarnog otapanja Arktika i uništavanja viškova hrane, ali to s komunizmom nema veze. Ideja progresa nešto je starija, ne više od dva-tri veka što se tiče naučnog napretka, a u strogom smislu od evro- i još grđe, anglocentričnoj verziji, jedva tek nešto više od veka, otkako su viktorijanci otkrili evoluciju i pozitivizam.

Engleski istoričar Robin Kolingvud iz prve polovine prošlog veka, u svojoj knjizi Ideja istorije, jednostavno kaže da se ideja o „zakonu progresa“ zasnovana na pretpostavci da čovek po sebi nosi neku vrstu apsolutne vrednosti ili je, po drugoj, „najbolji“ evolucioni prirodni proizvod – može rušiti u obe tačke. „Može se poricati da čovek u sebi ima bilo šta od apsolutne vrednosti. Njegova racionalnost, može se reći, služi samo da ga učini najštetnijom i najrazornijom od životinja, te je pre nemarna omaška ili svirepa šala prirode nego njeno najplemenitije delo; njegova moralnost je samo racionalizacija ili ideologija koju je smislio da bi od sebe sakrio sirovu činjenicu svog zverstva. S ovoga gledišta, prirodni proces koji je vodio do njegovog postojanja više se ne može posmatrati kao progres.“

Ni deca najstrasnijih pobornika opšteg progresa – više nisu sigurna. „Mnoge od velikih ruševina koje krase pustinje i prašume zemlje jesu spomenici zamkama napretka, nadgrobni spomenici civilizacija koje su postale žrtve vlastitog napretka“, kaže Kanađanin Ronald Rajt u svojoj sjajnoj knjižici „Kratka istorija napretka“.

Koja nas ničemu neće naučiti kao ni istorija, učiteljica života.