Pred­nje na­me­re

Bla­go ci­lje­vi­ma. Oni su ne­ka­ko uvek iz­nad si­tu­a­ci­je. Kao one fa­ce po žur­ka­ma ko­je stal­no se­de u ne­kom ćo­šku i de­lu­ju ne­za­in­te­re­so­va­no, kao da ne zna­ju za­što su tu (to se i ja pi­tam) i kao da se stal­no do­sa­đu­ju dok im po­gled blu­di ne­gde u da­lji­nu, a oni osta­ju ne­mi i da­le­ki, go­to­vo ne­do­sti­žni, kao što i do­li­ku­je pra­vim ci­lje­vi­ma. A sred­stva? Sred­stva ko sred­stva – ni na­lik ci­lje­vi­ma. Pri­lič­no pri­zem­na i ne baš uvek pri­vlač­na. Ako baš in­si­sti­ra­te na ana­lo­gi­ji sa žur­kom, sred­stva su vam kao osta­li go­sti – ne­ki se bez­u­spe­šno tru­de da smu­va­ju one „ne­me i da­le­ke“, ne­ki se za­vu­ku u ku­hi­nju i poč­nu svoj pro­vod, tre­ći se na­pi­ju i kva­re svi­ma ras­po­lo­že­nje, če­tvr­ti na te­ra­si gu­še po­li­tič­kim i na­ci­o­nal­nim pri­ča­ma, pe­ti i še­sti se ne­pre­sta­no lju­be i svi­ma idu na živ­ce…

A ka­da go­vo­ri­mo o po­li­tič­kom mar­ke­tin­gu, ce­la pri­ča o ci­lju i sred­stvi­ma po­sta­je ma­lo slo­že­ni­ja. I ogo­lje­ni­ja. Što ovih da­na po­no­vo mo­že­mo da po­sma­tra­mo, jer smo još jed­nom iz­lo­že­ni pred­iz­bor­nim kam­pa­nja­ma ko­je ovog pu­ta nad na­ma spro­vo­de kan­di­da­ti za gra­do­na­čel­ni­ke.

Po­nu­ka­ni valj­da onom re­kla­mom u ko­joj de­di­ca pod­u­ča­va do­ma­ći­ce da sve što mi­ri­še si­gur­no pra­zni dže­po­ve (na šta mu do­ma­ći­ce po­ka­zu­ju de­ter­džent ko­ji tre­ba da ga de­man­tu­je), kan­di­da­ti i kan­di­dat­ki­nje su iz­gle­da re­ši­li da ne mi­ri­šu mno­go. Da ne bi iri­ti­ra­li gra­đa­ne gla­sa­če. Ova kre­a­tiv­na stra­te­gi­ja, u na­ro­du po­zna­ta kao „nit smr­di nit mi­ri­še“ do­dat­no do­bi­ja po­tvr­du kad se se­ti­mo ka­ko su se po­sle sva­kih iz­bo­ra vo­di­le ras­pra­ve o to­me ko je ko­li­ko po­tro­šio na bil­bor­de i spo­to­ve. Kao da je re­kla­ma tro­šak, a ne in­ve­sti­ci­ja i kao da još uvek ži­vi­mo u sa­mo­u­prav­nom so­ci­ja­li­zmu. No, si­gur­no je si­gur­no, te se ve­ći­na kan­di­da­ta za­sad od­ri­če do­bre, ja­sne i ci­lja­ne re­klam­ne kam­pa­nje i okre­će dru­gim sred­stvi­ma za po­sti­za­nje ci­lja. Mo­že­te ih vi­de­ti u ve­sti­ma ka­ko be­so­muč­no šet­ka­ju grad­skim za­se­o­ci­ma i u li­ce ka­mer­ma­ni­ma obe­ća­va­ju vo­du, ka­na­li­za­ci­ju, le­ga­li­za­ci­ju, aval­ski to­ranj i šta već ko­me za­tre­ba. A sve po ugle­du na ono, sa­da već le­gen­dar­no pred­iz­bor­no dr­mu­sa­nje lan­ca s ka­tan­cem – ko­je se ina­če od­vi­ja­lo na spo­red­noj ka­pi­ji Bu­dim­ke, fa­bri­ke ko­ja, hva­la na pi­ta­nju, uve­li­ko do­bro ra­di – što bi svi vi­de­li sa­mo da su po­gle­da­li iza ćo­ška ili pi­ta­li pro­la­zni­ke (ko­jih, ka­ko iz­gle­da, ni­je bi­lo u onoj ma­si po­dr­ške. Hmh?!).

Ni­je pro­blem u ci­lje­vi­ma. Nji­ma je cilj da po­be­de, na­ma da ži­vi­mo bo­lje. Pro­blem nam pra­ve sred­stva. Sa sred­stvi­ma, a ne sa ci­ljem, mo­ra­mo da ži­vi­mo, i mi i oni. Jer, sred­stva su na­ša sva­ko­dne­vi­ca. S nji­ma se bu­di­mo, s nji­ma le­že­mo, od njih do­bi­ja­mo pla­tu i čir, po nji­ma nas lju­di pro­ce­nju­ju i pam­te. Uosta­lom, kad bi cilj za­i­sta mo­gao da oprav­da sred­stva ne bi se go­vo­ri­lo da je put u pa­kao po­plo­čan do­brim na­me­ra­ma.

A ako i da­lje upor­no in­si­sti­ra­te na ana­lo­gi­ji sa žur­kom (ma­da uop­šte ne raz­u­mem što ste to­li­ko za­pe­li) – u sep­tem­bru će se za­vr­ši­ti i ova pred­iz­bor­na žur­ka. Ci­lje­vi će ele­gant­no da se po­ku­pe i odu, i da­lje sa­mi i da­le­ki, sred­stvi­ma sle­du­je otre­žnje­nje, ma­mur­luk, muč­ni­na, po­vra­ća­nje (ne baš oba­ve­zno tim re­do­sle­dom). Na­ro­či­to ako ni­su bi­la do­bra i ako su pre­te­ri­va­la u že­lji da po­stig­nu cilj.