Paklena mandarina

U poslednjih mesec dana kao da se nešto uzbudljivo događa u naučnoj zajednici u Srbiji. Pojedini tabloidi i popularna dnevna štampa odjednom su se zainteresovali za nauku, pa poslednjih nedelja naširoko pišu o želji da se ona dokrajči, najviše zahvaljujući Ministarstvu nauke i tehnološkog razvoja. Istovremeno, čak i ozbiljna štampa, uključujući i neke nesumnjivo hvale vredne elektronske portale, otvorila je svoje stranice našim uglednim naučnicima koji su takođe zbog nečeg besni, uglavnom na pomenuto ministarstvo.

Ovog puta medijska galama nije podstaknuta neisplaćenim honorarima, nedovoljnim materijalno-tehničkim sredstvima, ulaganjem u propalu akceleratorsku instalaciju, nejasnim kriterijumima pri izboru projekata ili nekim drugim od onih konkretnih problema koji su zaista, kao tiha voda, uništavali nauku u Srbiji tokom poslednje dve decenije. Rasprava se sada vodi o – budućnosti.

Naime, pre dve nedelje Vlada je konačno usvojila Strategiju naučnog i tehnološkog razvoja za period od 2010. do 2015. godine, a u skupštinsku proceduru ušao je paket od šest zakona sa izmenama i dopunama zakona o nauci i intelektualnoj svojini, među kojima su najvažnije izmene Zakona o naučnoistraživačkoj delatnosti. Kako „Vreme“ saznaje u Ministarstvu nauke, konačno usvajanje ovih akata očekuje se do kraja marta. Međutim,

tolika sadašnja pravna aktivnost na ovom polju teško da je suštinski problem – mada je javna rasprava o Strategiji formalno trajala od kraja juna do novembra 2009, ona inače traje bez prekida i bez obzira ko i u kom smeru vodi ministarstvo – razne lobi grupe i pojedinci od ugleda raspravljaju već godinama, decenijama, ali bez uspeha. Jer, kakva god strategija da se usvoji za srpsku nauku, sa sadašnjim izdvajanjima iz budžeta i armijom naučnih radnika, koje bi stvarne promene izbacile na ulicu, ona će uvek imati samo jedan davno definisan, ali pomalo oportun cilj – da u svakoj zamislivoj oblasti imamo bar jednog stručnjaka koji zna o čemu se tu radi. Srbija može toliko da plati i shodno tome toliko da očekuje. Sve ostalo, nekakve tehnološke primene i izlazak u evropski naučni prostor, lepa su stvar, ali samo kao dodatni benefit. Zato je suštinski povod ovoj buci oko nauke nešto drugo – kredit koji je Srbija dobila od Evropske investicione banke u iznosu od 200 miliona evra, što je zapečaćeno na potpisivanju u SANU-u početkom marta, a biće u aprilu ratifikovano u Narodnoj skupštini. Upravo da bismo izašli iz začaranog kruga „socijalne brige“ o naučnicima, prema ideji koja nije sveža, a posle meseci i meseci pregovaranja, Srbija će u nauku uložiti najveća sredstva na Balkanu u poslednjih par decenija, sa ciljem da se razvoj fokusira samo na nekoliko oblasti. Svakako je jasno da će zbog „fokusiranja“ ostati nezadovoljni mnogi. Sve te ubrzane pravne izmene i služe da se odlučivanje centralizuje i pomeri ka državi i budući da sada građani daju poveliki ulog odmakne od naučne zajednice kao korisnika, i tu nema nikakve tajne. Ali, tu je i srž medijskog problema: kako će se novac deliti i koje ćemo time oblasti razvijati? Neki fokusi su dati u strategiji, a konkretno ćemo sve videti kad po Srbiji počnu da niču novi instituti, kampusi i centri za promociju nauke. Oko poslednjih se najveća galama tek očekuje, jer se ulaganjem u njih ne ulaže u same naučnike, nego u društvo, u kulturu nauke i građane koji zaslužuju da za svoj novac dobiju nešto od onog uzbuđenja i radosti otkrića koji su do sad bili zaključani u laboratorijama. Ako u međuvremenu svi ne svisnemo od jalovih rasprava.