Osiguranje po meri našeg čoveka

U našem narodu uvreženo je mišljenje da je osiguranje izazivanje sudbine i prizivanje baksuzluka. Kako u svetu osiguranja važi da su Amerikanci najosiguranija nacija, događaji od 11. septembra ove godine još bi mogli i da idu u prilog ovom praznoverju.

A kako, zapravo, žive jedan osigurani zapadnjak i njegova porodica?

Životna osiguranja su sinonim uređenog i udobnog života u mnogim zemljama u svetu. Bilo da neko ima jednu, dve, ili više polisa osiguranja, on je automatski pronašao svoje mesto pod užarenim suncem poreskog sistema i uživa blagodeti poreskih olakšica na ime godišnjeg plaćanja premije osiguranja života. Privilegovan je i pred rigoroznim kreditnim odborima banaka. Uz to, njegova polisa predstavlja garanciju prilikom odobravanja kredita. Visina kredita srazmerna je iznosu finansijskog pokrića na polisi koju bi osiguravajuća kuća isplatila njemu, ili u tom slučaju banci, ako osiguranik doživi nezgodu zbog koje bi njegove kreditne obaveze bile pod znakom pitanja.

Ukoliko osiguraniku iznenada zatreba novac, osiguravajuća kuća najčešće će odobriti zajam. Kada se pomene i garantovano pravo osiguranika na učešće u dobiti iz poslovanja osiguravajuće kompanije, može se reći da je prosečan zapadnjak zaista srećan čovek sa svojim osiguranjem, a njegova porodica bezbrižna kad je u pitanju egzistencija ili bilo kakav nepredviđeni događaj.

Statistički pokazatelji za većinu zemalja u tranziciji, kao i za neke bivše YU republike, govore da su ta tržišta osiguranja postala, ili su na putu da postanu, uređena po ugledu na zapad.

A kako bi trebalo da izgleda idealno životno osiguranje za našeg prosečnog čoveka?

Pre svega ne previše skupo. Za novac koji se mesečno ili godišnje može izdvojiti, njegova polisa trebalo bi da zaštiti porodicu, da u tome bude izdašna, i naravno, devizna.

Sudeći prema našim navikama, idealno osiguranje ne sme iziskivati ni mnogo napora od osiguranika. Svoje obaveze bi trebalo da, osim u filijali osiguranja, može da plaća i u svojoj banci, a najbolje da nema obavezu ni da misli o tome već da mu se automatski odbija od ličnog dohotka (kad je moglo na račun postradalih područja usled zemljotresa, može malo i za lični račun). Poreske olakšice našem čoveku možda i nisu toliko bitne jer porez ionako retko plaća.

Idealno bi bilo ono osiguranje života koje ga ne bi diskriminisalo ako je npr. strastveni pušač (jer je u Srbiji sasvim normalno biti strastveni pušač), pa da kao na zapadu premija bude skuplja u odnosu na osobu bez ovog poroka. Isto je i sa povišenim krvnim pritiskom, holesterolom, stanovanjem na ozračenom području (jer su u Srbiji ove okolnosti sasvim normalne) kao razlozima da klijent bude odbijen od strane osiguravajuće kuće.

Naš čovek najradije ne bi otišao ni na lekarski pregled kad poželi da se osigura na ekstranovčana pokrića. On ionako već godinama ne ide na redovne lekarske preglede.

Ukoliko se desi da osiguranikov život ipak bude ugrožen, njegova porodica ne sme da čeka istek ugovora osiguranja da bi dobila novac, što po uslovima nekih osiguravajućih kuća može zahtevati još dve, pet ili više godina. Novac bi trebalo da dobije jednokratno, ceo iznos pokrića, nikako u ratama ili u vidu kompenzacije. Samo keš u ruke!

Iz čisto patriotskih razloga, ali i zbog naše privredno-ekonomske realnosti, idealno bi bilo da od njegovog osiguranja koristi ima zemlja u kojoj živi, a ne neka tamo strana zemlja koja inače non-stop profitira od svega što ima. Izbor domaće osiguravajuće kuće za osiguranika znači da se deo prikupljene premije plasira na domaće investiciono tržište i u npr. oporavak oronule saobraćajne i svakojake druge infrastrukture u zemlji. Za uzvrat, ista ta država štitila bi ga striktno kontrolišući rad kako njegove tako i ostalih osiguravajućih kuća na tržištu. Još kad bi njegova osiguravajuća kuća bila reosigurana u inostranstvu, onda bi se naš čovek sa svojim osiguranjem zaista osećao bezbrižno.

Bez obzira na to da li se govori o našim ili zapadnim uslovima osiguranja, jedna stvar je sasvim sigurna – svako osiguranje podrazumeva da i osiguranik i osiguravajuća kuća imaju isti ideal. Da osiguranik dugo živi i zadovoljno plaća premiju.