Odbrana od rđavih jezika

Moj problem sa čitanjem knjiga je užasan. Moram da čitam knjige koje mi se uopšte ne sviđaju. Ili mi se sviđaju toliko da u toku čitanja ne pomislim često na samoubistvo. Ne zato što sam mu sklona, već što me količina loše napisanih knjiga dovodi do očaja. Neverovatno je koliko ljudi u ovoj zemlji misli da je pisanje isto što i pravljenje profita, a objavljivanje knjige najveći doprinos domovini. Normalno, postoje knjige kojima se radujem. To nisu poznati naslovi, bestseleri… Od takvih knjiga ništa ne očekujem. Ne sedim na reci, ne plačem zbog njih. Taj problem odbrane od loših knjiga rešavam tako što čitam poeziju. Nekada je dovoljno pročitati samo jednu sjajnu pesmu i biti srećan, odbranjen. Volim jednostavnost Eriha Frida, čudesnost Marine Cvetajeve. Naše pesnikinje, meni posebno drage Danicu Vukićević, Radmilu Lazić… „Šamanka“ Danice Vukićević, posle njene poetsko-prozne knjige „Život je gorila“, koju je objavio Petru Krdu, knjiga je koju čitam, stoji mi nadohvat ruke. Drag mi je pesnički dar Vojislava Karanovića, Dejana Ilića.

Svakodnevno mi pristižu knjige čija su tema naše ratne godine. Tada vidim, očajna, da većina naših pisaca birajući priču koju će napisati pre svega udene svoje ideološke, podaničke, udvoričke namere. Prozirno i za mučninu. Očekujem da će neko napisati roman postavljajući jedno nemirno, uznemiravajuće pitanje, ne ono koje će skandalizovati beogradske književne salone, već pitanje koje će ići do kraja bez obzira na posledice, granice… Pitanje poput onog koje ima umetničku snagu Kafkinog književnog poduhvata. Sve dok se to ne desi ja ću čitati, gotovo napamet naučiti „Porodični cirkus“ Danila Kiša, priče Jovice Aćina, „Ratno ostrvo“ Milovana Marčetića, „Zajedničko dvorište“ Branislava Bjelice, roman „Lula“ Nebojše Ćosića, „Pisma-eseje“ Česlava Miloša i Ježija Andžejevskog u prevodu Ljubice Rosić i izdanju KOV-a, „Enciklopediju ruske duše“ Viktora Jerofejeva… Vraćati se nekim knjigama, onim iz detinjstva, bilo čijeg, poput romana Mihaila Endea „Momo“, „Priča za decu“ Ežena Joneska, „Obojenoj ptici“ Karela Kosinskog. I uvek, za utehu, jer živim u jadnoj zemlji na propalom kontinentu prelistavati „Svet otkrića“ Daniela Dž. Borstina. Čitanje ove knjige pravo je oslobađanje od skučenosti prostora u kome živimo, od sve rđavijeg jezika koji se širi i naših malih tema koje ne prepoznajemo kod drugih.