Nuklearno Otkrovenje

Laiku bi se moglo učiniti kako predsednik Republike Srbije Boris Tadić uopšte nije obavešten da je u našoj zemlji još na snazi moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana. Naime, tokom prošlonedeljne prijateljske posete Bugarskoj, Tadić se sa bugarskim premijerom Bojkom Borisovim iznenada, ali bez ikakvog zatezanja, dogovorio da se Srbija uključi u izgradnju tamošnje nuklearne elektrane Belene, a potom su nadležni ministar energetike i drugi vladini emisari krenuli da po Srbiji propovedaju nuklearno Otkrovenje.

Moratorijum, odnosno Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana, koji je u junu 1989. godine usvojila Skupština SFRJ, nekoliko godina nakon katastrofe u Černobilju, ističe tek za četiri godine. O njegovom eventualnom ukidanju, kao i o tome da li Srbiji zapravo treba nuklearka, s obzirom na njihove ekološke prednosti i na naših nedostajućih 1000 MW u elektroenergetskom sistemu, debatovalo se naširoko i nadugačko po svakojakim tribinama i forumima, napisano je na desetine članaka i hiljade internet postova. Mišljenja su, jasno, bila jako suprotstavljena.

I onda je predsednik Tadić otišao u Bugarsku i bez ikakve prethodne odluke državnih organa dogovorio da se tek tako uključimo u jedan projekat izgradnje nuklearne elektrane. Kao da moratorijuma nema. Pravno gledano, u tome verovatno ništa nije prekršeno jer se Belene podiže na srednjem delu toka Dunava kroz Bugarsku, dakle izvan teritorije Srbije. No, da li nešto što je zabranjeno u našoj zemlji zaista sasvim slobodno smemo da radimo izvan nje?

Ako ne cepidlačimo oko nadležnosti i premostimo problem kako to ponekad čini Boris Tadić, ostaje vrlo teško pitanje da li Srbiji treba baš elektrana kakva je Belene? Naime, Bugarska ovu nesrećnu nuklearku podiže, verovali ili ne, već – četrdeset godina. Počeli su sa njom još u doba kad smo mi odlučili da gradimo železničku stanicu Prokop. Da li nam pored svih naših nedovršenih poslova, o čemu je upravo Boris Tadić više puta sasvim racionalno govorio, treba još jedan, tuđi? I to vrlo radioaktivan?

Reč je bila o izgradnji četiri VVER reaktora od po 320 MW na lokaciji Belene, koja je zaustavljena početkom devedesetih, nastavljena 2002, pa prekinuta i ponovo nastavljena 2006. kad je krenula novim smerom – planirano je da se podignu dve jedinice ukupne snage oko 2000 MW, ali su u junu 2010. godine bugarski mediji objavili kako će Bugarska zamrznuti projekat na neodređeno vreme. U međuvremenu, Bugari su na drugoj lokaciji, u Kozloduju imali mnogo nuklearnih nevolja – zbog pređašnjih incidenata Evropska unija ih je prisilila da na ovoj lokaciji ugase četiri reaktora.

Ulazak Srbije u nuklearni posao sada je verovatno shvaćen kao novi vetar u leđa poduhvatu koji, inače, i u samoj Bugarskoj ima previše neprijatelja, uglavnom zbog raznih potencijalnih opasnosti.

Međutim, najveći problem sa ovom radioaktivnom idejom nije čak ni u novcu, već u tehnološkom rešenju – kao i svi bugarski reaktori, reč je o bazično sovjetskoj tehnologiji. Nema sumnje da Tadić ne zamišlja da u celom projektu mi samo spremamo sendviče za graditelje reaktora, već da u izvesnom smislu, u tom poslu i ovladamo novom, Srbiji nepoznatom tehnologijom.

Da li to znači da bi, nakon finansijski neizvesne avanture sa bugarskom elektranom, Srbija krenula putem gde se na kraju mora opredeliti za ruske reaktore? Radijacija, kad se, kao u ukrajinskom Černobilju, oslobodi i otruje stotine hiljada ljudi, ne zna za nacije i državne granice. O njima treba razmišljati mnogo ranije – najbolje već dok se biraju graditelji nuklearnog reaktora. Posle je kasno za razvod. Nešto o tome zapravo govori pomenuti moratorijum.

(Opširnije u tekstu „Moratorijum za predsednika“, na sajtu www.vreme.com)