Nesporni Čiča

Od kada je javljeno krajem prošle nedelje da je Miljan Miljanić preminuo u 82. godini posle „duge i teške bolesti“ počelo je nemilosrdno medijsko podsećanje na čoveka koji je morao u jednom trenutku da se povuče iz srpskog fudbala jer se svima bio smučio.

Mlađi novinari su mogli da vide na Vikipediji ko je bio Miljanić, a stariji da se podsete dana kada je beogradski restoran Madera bio centralno mesto na kome se vodila fudbalska i ina politika. I jedni i drugi se slažu u tome da je umro neko ko je bio veoma važan za fudbal u nekadašnjoj Jugoslaviji.

Činjenica da je njegovoj sahrani u Beogradu prisustvovalo toliko delegacija, što iz sveta, što iz regiona, govori o tome kojim je sve putevima hodao ovaj „kum srpskog fudbala“. Kada već pominjemo literarnog šefa mafije oličenog u Marlonu Brandu, svi koji su poznavali Čiču složiće se da je u njegovom stavu bilo sličnosti sa ovim filmskim likom: zapravo, možda će se vremenom pokazati da je Frensis Kopola video negde Čiču pa je prema njemu formirao lik Vita Korleonea.

Čiča je bio toliko veliki i poznat da je popularna komičarka ondašnje Jugoslavije Biljana Ristić prema njemu formirala jednu od svojih najboljih kreacija. Zamislite da danas nekog fudbalskog ili bilo kog drugog trenera imitiraju u gledanim TV emisijama?!

Kada sam prvi put čuo za njega vodio je reprezentaciju SFRJ na svetskom prvenstvu u Španiji 1982. godine. Nacija je imala ogromna očekivanja od generacije fudbalera koju su na terenu predvodili Safet Sušić i Vladimir Petrović. Tim je u kvalifikacijama bio ispred Italije, koja je te godine bila prvak sveta, a „naši“ su se vratili posle prvog kruga. Visoka trava u Saragosi, sudija Sorensen i Španac Huanito zakopali su sve naše nade da ćemo konačno uraditi veliku stvar na SP-u. Miljana su hteli da linčuju na povratku u Beograd, a docnije smo saznali da nije ni bilo sloge u timu, da su se opet „poklali“ oko novca i slično. Baš kao i 1974. godine na prvenstvu u Nemačkoj, kada je posle prvog kruga delovalo da će reprezentacija koju su predvodili Miljanić sa klupe i Džajić na terenu doskočiti do „najviših visina“.

Od Španije pa do „demokratskih promena 2000. godine“ Miljanić je na različite načine bio prvi čovek fudbala u Jugoslaviji i u tom periodu je, čini se, stekao više neprijatelja nego za čitav život. Ostaće upamćeno da je nekako zaustavio Željka Ražnatovića Arkana u devedesetim da preuzme fudbal u potpunosti, ali će se sve ono što se dešavalo u fudbalu u toj deceniji odraziti na sve što vidimo u poslednjih desetak godina. Odgovornost Miljanića nije sporna, i biće jedna od tema kada se bude analiziralo šta je sve njegova zaostavština.

Oni koji ga vole i koji mu duguju pamtiće ga kao velikog trenera u šezdesetim u Jugoslaviji i sedamdesetim u Evropi. Najuspešniji je trener Crvene zvezde i jedan od četiri trenera Real Madrida koji je osvojio „duplu krunu“. Kako je rekao Miroslav Blažević, to za sada nije uspeo ni Murinjo. To su činjenice, kao što je činjenica da je uspeo da izgubi od Panatinaikosa u polufinalu Kupa šampiona 1971, posle velikih 4:1 u Beogradu.

Poslednje godine proveo je u nekoj vrsti izolacije i nije se izjašnjavao o dešavanjima u oblasti kojoj je postavio temelje. Niti su ga pitali. Šteta.

foto: danilo peternek