Moj Fendere!

Sećate li se pomračenja Sunca? Prvo smo na RTS-u danima gledali preteće priče o fiziološkim posledicama ove pojave, pa su nas plašili opasnostima od gledanja u mrak, ko biva oslepećemo, a na kraju smo na uličnim tezgama kupovali one smešne naočare koje i danas s ponosom čuvam. E, tako sam se osećao tokom proteklih izbora. U startu su svi bili skeptični, kampanje su vođene krišom, preko plota, od usta do usta. Istina, samo su nas stranci otvoreno pozivali da glasamo, al’ to se u Srbiji još ne računa. Onda, osvanu ledeni izborni dan, kandidati poranili, niko na glavi nije imao ni kapu ni šubaru da se narod ne uplaši zime. Radikali se ukopali, oni bi izašli na izbore i da padaju ćuskije, široko razdrljenih patriotskih grudi – toliko žele Voju za predsednika. On je imao strava spotove (i bukvalno), na prvoj liniji u Hercegovini, u daljini, van fokusa kamere, zamrljane ustaše ko za inat neće da budu u Šešeljevom spotu. Posle on peva s bine, al’ nekako dostojanstveno s pola usta. Sve u svemu – milionče glasova, ko u onoj emisiji na BK televiziji. Pelević se po navici sklonio kod Palme (tamo se ovo pomračenje nekako lakše podnosi), a u Beogradu ostavio šefa izbornog štaba SSJ-a, gospodina Novakovića jer trenutno nije bilo Partizanovih utakmica. Sve sam čeko da poteče deseterac tipa: „Profesor Pelević – naše luče, naše mezimče“, ali šef Novaković se držao samo suvih brojeva.

Ruku na srce, i Koštuničina ekipa mi se čudno ponašala. Podmladak stranke uglavnom bez kravate, u nekakvim jaknama, recimo, terenskim, kao da su se žaru brojanja malo opustili. Na kraju im nije bilo milo da Srbija dobije prvu v. d. predsednicu, pa još Užičanku. Moram priznati da na mom biračkom mestu (inače, bodi-bilding klubu) nije bilo bildera kao na prošlim izborima, već su sprave i tegovi na prečac naslagani tik uz kabinu za glasanje. Cenim da se i oni zentaju od pomračenja izbora. Što se premijerove ekipe tiče, ona je aktivno apstinirala, pojavivši se na biralištima tek kad je pala noć. Do tada su kod kuće namakli ćebad na prozore, izvukli one specijalne naočare ili nagaravljeno staklo i pratili situaciju. Ispade da su glasali, ali u zadnji čas jer nedelja je, skupilo se kućnog posla tokom cele sedmice – pa ko bi još stigao da glasa.

E zato sam na RTS-u, u pauzi neke utakmice (jer tada zasijaju biseri), otkrio spot Baneta Jelića, eminentnog gitariste ovdašnjeg. Pesma se zove na engleskom – a prevod je mislim „Iz božje ruke“ – naravno, instrumental. Čovek je radio s Osvajačima, Viktorijom i ostalim velikanima, a sada je, što kažu, materijal sazreo i nastao je solo album. Svira Bane, cepa solaže, a iza njega kosmos, svetleći krstovi, ikone i freske, Hitler, Lenjin, Buš, ratovi i nesreće. Na kraju, kad neka atomska okrene prema Zemlji (znači, ne pomračenje, ne Izbori, nego totalni kraj) naš Bane samo okrene Fendera ka nebu, cepne završni solo i uništi bombu. Hvala ti Bane, spasao si nam život! On skromno klekne, opet zasvetli krst i neka amajlija oko njegovog vrata (cenim – Raul Amon, oružje ratnika vatre). Ovaj proročanski spot govori mi da ćemo se ćerati još po zemlji Srbiji, da splet kosmičkih sila nije u ovom trenutku naklonjen predsednicima, pa ćemo ko Englezi čekati da neko izvuče mač iz kamena.

Što se kafe tiče, eto nam je konačno stigla srpska kafa, autohtona šumadijska sorta. Na reklami vidimo do grla zakopčanu Srpkinju i muža joj s napomađenim brkovima. Kafa je spoj s današnjim Srbima, samo Ona je danas gologuza, a on nešto prčka po kompjuteru (isključivo s ćiriličnim fontom). Danas pijemo kafu iz većih šolja, ali je, prema verovanju, receptura ista. E, otkud onda stiže ona džezvica, mnogo mi je sumnjiva – da nije slučajno u pitanju turska kahva, daleko bilo?