Moj civilni heroj

Ni ovo teško vreme nije prošlo bez svojih heroja. I u njemu je bilo ljudi koji su govorili tačno ono što su mislili. Izgleda da ni rizik ličnog poštenja nije bio baš sasvim prevelik i upravo to im ne mogu oprostiti oportunisti koji su slavno ćutali. Predlažem da Srbija razmisli o konačnom prihvatanju pojma civilnog heroja, koji bi zamenio pojam ratnog heroja. Vreme je da kolektivno uzdahnemo i kažemo da nam je dosta ljudi koji su hrabri da ubiju, a kukavice da misle. Srpski heroji nisu ni Mladić, ni Karadžić ni Arkan, kako sugeriše jedno nedavno anketno istraživanje javnog mnjenja. Srpski heroj je Predrag Koraksić Koraks. Taj čičica sa (počivšim) psićem je za ovih deset godina učinio više za spasavanje srpskog obraza nego što svi neoljotičevci mogu učiniti tukući desetostruko slabije od sebe. Svi neslavni „heroji“ naše političke scene požurili su da prilagode svoja lica Koraksovim karikaturama i na kraju su izgledali tačno onako kao što ih je on nacrtao. Čak je i Milošević obukao robijaško odelo koje mu je Koraks nudio godinama. Koraks nije jedini heroj građanskog otpora. Izdvajam tog izvrsnog karikaturistu propuštajući da imenujem ljude koje smatram ličnim prijateljima.

Sećam se buncanja kafanskih sveznalica koje su zamerale Andriću što nije otišao u partizane. Za vreme rata, Andrić je u Beogradu napisao „Na Drini ćupriju“, „Travničku hroniku“ i „Gospođicu“. Ti romani su našoj kulturi doneli jedinu Nobelovu nagradu za književnost. To je, po mišljenju čaršijskih nekrofila, bilo pogrešno. Bolje bi bilo da je Andrić poginuo na nekoj bezimenoj čuki, doprinoseći vanvremenom arhitipu balkanske žrtve. E, tu se ne možemo složiti. Žrtva sama po sebi nije vrednost i što pre se okanemo te „privredne grane“ to bolje. Da je žrtva sama po sebi vrednost Nikšić ili Kragujevac bi bili ono što je danas Hongkong. Suprotno onome što tvrde seoski agronomi, i Srbi više vole da žive nego da sahranjuju članove porodice, ni oni ne vole da budu bogalji, i oni vole decu i žele da imaju razlog da se ujutro probude. I oni bi ratnom paklu radije pretpostavili dobar život i radost.

Ne samo istaknuti ljudi kao Koraks ili Andrić, ne samo umetnici koji stvore značajne knjige i filmove nego svaki čovek koji napravi dobar kajmak, otvori izvrsnu pekaru na ćošku ili fabriku za izvoz likera od šljiva (naša šljiva je najbolja na svetu, uz francusku i kalifornijsku) i zaposli ljude, učinio je više za svoju zemlju nego profesionalne ubice koje završavaju u zatvoru. Pre devet godina napisao sam u ovom listu da je „pošten profesionalac nužno patriota“. Potpuno isto mislim i sada.