Mirni bombarder

Nikada nisam gledao utakmicu koju je odigrao Bora Kostić. Sve što znam o tom fudbaleru jesu arhivski novinski izveštaji i jutjubovani prilozi filmskih novosti. On je bio igrač koji se proslavio pre televizije, a slavu je stekao u vreme koga se seća mali broj ljudi danas u Srbiji.

Ko je bio Bora Kostić? Jedan od najboljih koji su igrali u FK Crvena zvezda, a nisu bili formalno proglašeni „Zvezdom“. Zvanično, najbolji strelac kluba i treći najbolji strelac u istoriji nekadašnje Jugoslavije.

Bora Kostić je pripadao generaciji koja je posle Drugog svetskog rata postavljala nove temelje igri i uradila najviše da Crvena zvezda bude evropski prepoznatljiv klub. Možete na internetu da pogledate video-zapis sa utakmice između Zvezde i Mančestera u četvrtfinalu Kupa šampiona u sezoni 1957/58. odigranoj na stadionu JNA.

Mančester je vodio sa tri prema nula posle prvog poluvremena, generacija koju je predvodio Bobi Čarlton i koju su nazivali „Bazbijeve bebe“ pretila je da uništi klub iz Beograda. Međutim, u drugom poluvremenu se sve promenilo i Zvezda je, kao Liverpul 2005. godine u finalu Lige šampiona protiv Milana u Istanbulu, uspela da izjednači rezultat, a strelac dva fantastična gola bio je Kostić.

„Da smo mi igrali sa loptama koje se danas koriste, davao bih golove sa Autokomande“, jedna je od čuvenih Borinih izjava.

On je jednom Lavu Jašninu dao gol sa preko 30 metara i mnogi je golman ostao upamćen upravo po tome što ga je „Bora izbušio“. Nekoliko puta u karijeri je postigao po pet golova na utakmici što je u poslednje vreme pošlo za nogom samo Bugarinu Berbatovu u dresu Mančester junajteda.

Jednom ga je publika nosila od stadiona do Kolarčeve jer je postigao pet golova.

Bora je sa 20 godina došao iz Radničkog iz Obrenovca i živi svedoci tvrde da „nije znao da se sastavi sa loptom“ u prvo vreme. A onda, kao da mu je neko rekao da samo treba da šutira iz sve snage i da će to biti dovoljno. Od tog trenutka je krenuo da se stvara mit o čoveku sa najjačim udarcem u državi. Igrao je sa tri Zvezdine zvezde, sa Mitićem, Šekularcem i Džajićem i samo je jednu sezonu proveo van Zvezde igrajući u Italiji, u Vićenci.

Pored toga što je uništavao protivnike „rafalima sa Autokomande“, pored toga što ih je tukao svojom levom nogom, Kostić je igrao u vreme kada je fudbal bio viteška igra i kada je bilo važno poštovati a ne ispoštovati protivnika.

Ono što danas zvuči kao naklapanje zanesenih reportera o tome da se igralo za gol više, tada je zaista postojalo. Igralo se za potez više, za fintu, za „nešto lepo“. Kostić je igrao u vreme majstora i sam je bio majstor. Tako tvrde oni koji su ga gledali i tako „liči“ iz onih zapisa koji postoje iz tog vremena. Posle su došli trkači i taktičari, kasnije su došli oni koji tvrde da je pobeda kada primiš gol manje.

Izgleda mi da je Bora Kostić znao da je tajna u nečem drugom: u jednostavnosti, u trku i šutu. I radovanju koje gol donosi. To je danas samo špica.