Međuvreme

Spasovdan

Fond za pomoć i zaštitu Beograđana i Beograda odlučio je da ove godine ne dodeli svoje tradicionalne nagrade za najbolju izložbu o Beogradu, najbolju snaju i svekrvu, najboljeg komšiju, nakomunikativniji trgovački par, kao ni povelju za životno delo u oblasti komšijskih odnosa. Obrazloženje za ovakvu odluku egzotično je bar koliko i tradicionalne nagrade: u saopštenju dostavljenom medijima sa naznakom „najhitnije“, Fond obaveštava zainteresovane da njihov praznik, gradska slava Spasovdan, ove godine izuzetno pada baš 5. juna, što je inače Svetski dan životne sredine, pa da se stoga odustaje od priznanja i sva pažnja usmerava upravo na životnu sredinu. U tom smislu, Fond je apelovao da se usvoje predlozi odavno dostavljeni nadležnima, koji podrazumevaju hitnu zaštitu Zvezdarske šume i „Svetog zapisnog drveta“ u bašti kafane „Zapis“ na Severnom bulevaru „kod koga se građani ovog kraja decenijama mole za spas, zdravlje i sreću Beograđana“.

Šta će na sve ovo reći kandidati za priznanja za sada nije poznato, a možda nije ni bitno. U konkurenciji sa ekologijom, svekrve, snajke, nasmejani prodavci uvek spremni za ugodno ćaskanje i (pre)ljubazne komšije privremeno izlaze iz mode.

Srbi

Predstavnici udruženja Srba izbeglih sa Kosova i Metohije „Kućni prag“ započelo je u ponedeljak 2. juna štrajk glađu. Protest je otpočeo u pet do dvanaest ispred zgrade ambasade SAD u Beogradu, a udruženje planira da ga nastavi ispred ambasada još nekoliko zapadnih država. Štrajkači su, rešeni da po svaku cenu „isteraju stvar do kraja“, najavili mogućnost da se protest nastavi kod Merdara, na administrativnoj granici Srbije sa Kosovom. Do tada, ostaju ispred ambasada držeći u rukama transparente i dokumentaciju koja dokazuje poreklo njihove imovine. Predsednik udruženja „Kućni prag“ Nebojša Petković uručio je predstavnicima američke ambasade zahtev u kome se od vlada najmoćnijih zemalja traži obezbeđivanje toliko obećavane slobode kretanja i bezbednosti, stopiranje privatizacije i otimačina preduzeća dok se svi Srbi sa Kosova ne vrate svojim domovima i svom poslu. Političari koji su se do sada oglasili, nisu se pokazali kao optimisti kada je u pitanju ishod ovog protesta. Momčilo Trajković, predsednik Srpskog pokreta otpora, iako sumnja da štrajk može rešiti problem, podržava „svaki politički način, miran protest, koji bi skrenuo pažnju na nepravednu politiku koju međunarodna zajednica sprovodi prema Kosovu, posebno po pitanju povratka“. Premijer Zoran Živković je, čini se, još veći pesimista. Po njegovom mišljenju, povratak Srba na Kosovo još nije ni započet „zahvaljujući“ međunarodnoj zajednici koja, kako je rekao, „nije ispunila ni deo svojih obaveza“. Moralna podrška znači mnogo. Ljudima koji su ostali bez domova više bi značilo kada bi neko uradio nešto konkretno, kada bi, umesto saosećanja dobili ono što im zaista pripada. U međuvremenu, dok se ne domognu svojih, izbegli Srbi će sedeti pred pragovima onih od kojih zavisi njihov povratak kući.

Pivo

Kako sada stvari stoje, eto nama i Heinekena. Ne baš u našem dvorištu, ali bar u komšiluku. Jedan od najpopularnijih svetskih proizvođača piva, sa 110 pivara u 60 zemalja i sa 108 miliona prodatih hektolitara samo u 2002. godini, među prvima je shvatio da je upravo ovaj deo Evrope vrlo plodno tle za sve njihove aktivnosti: tek što je početkom aprila Heineken postao vlasnik 68,8 odsto hrvatske pivare u Karlovcima, usledila je i kupovina kompanije BBAG (vodeće austrijske pivarske grupacije sa 14,1 odsto učešća na centralnoevropskom tržištu i prodatih 13 miliona hektolitara u 2002) i spajanje u novu kompaniju BRAU UNION AG.

Ako se zna da tržište centralne Evrope čini ukupno sedam odsto ukupne potrošnje piva u svetu, kao i da Heineken zvanično ima nameru da postane „vodeći super – premium brend u regionu“, poslovna logika je jasna. Još kad bi se neko dosetio da izračuna koliko od tih sedam odsto otpada na SCG, gde bi nam bio kraj.

Stranke

U demokratskoj zemlji Srbiji godine 1990. registrovano je 249 stranaka. Od tada do danas iz registra je izbrisano devet. Po novom zakonu, koji je u ponedeljak 2. juna dostavljen Skupštini Srbije, stranke će morati da podnesu prijavu za usklađivanje, svoj statut i program, akte donete u postupku usklađivanja sa novim zakonom, ali i najmanje tri hiljade overenih izjava o članstvu i spisak svojih lokalnih podružnica. Partije koje to ne budu učinile biće izbrisane iz registra političkih stranaka. Ukoliko zakon bude usvojen, stranke će imati obavezu da u roku od petnaest dana prijave svaku promenu podataka, a novina u odnosu na propise koji su važili do sada je da će partije morati temeljno da obaveštavaju ministarstvo koje vodi registar o osnivanju i prestanku rada njihovih teritorijalno-organizacionih jedinica. Stvar je jasna. Rad političke stranke se prema ovom zakonskom predlogu može zabraniti ukoliko su njeni ciljevi i delovanje usmereni na nasilno menjanje ustavnog poretka, narušavanje teritorijalne celokupnosti Republike, kršenje ustavom zagarantovanih prava i sloboda čoveka, kao i zbog izazivanja i podsticanja verske, rasne i nacionalne netrpeljivosti i mržnje. Ustanovljene su i vrlo efikasne novčane kazne od 200.000 do 400.000 dinara ukoliko stranka ne koristi naziv pod kojim je upisana u registar ili ako u roku od petnaest dana ne prijavi promenu podataka ili osnivanje i prestanak rada lokalnih odbora. Još jedna kvaka je to što je ovim zakonom za osnivanje stranke zabranjeno prikupljanje potpisa u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, preduzećima i ustanovama. Naime, ako rodonačelnici nekih novih partija nisu voljni da ostanu „kratki“ za deset do petnaest hiljada dinara, koliko za takav prestup iznosi kazna, moraće potpise da traže na nekim drugim mestima. „Pluralizam stranaka nužno za sobom povlači i demokratičnost“, piše u udžbeniku političke teorije. Kao i obično, Srbija je izuzetak, pa smo umesto demokratije dobili haos. Novi zakon možda napravi malo više reda i kod nas.

Intervju

Za razliku od ostalih, manje srećnih novinara, Nikolas A. iz skopskog nedeljnika „Svedok“ imao je priliku da se sit ispriča sa, kako sam kaže, srpskim „državnim neprijateljem broj jedan“ Miloradom Lukovićem Legijom. Prvi deo ovog intervjua, koji je navodno obavljen u „jednoj zemlji, u jednom gradu“, brže-bolje preneo je i beogradski imenjak skopskog nedeljnika, zbog čega je, opet brže-bolje (u utorak 3. juna), zabranjena njegova distribucija. Šteta.

Radi se, naime, o vrlo zabavnom i edukativnom štivu krajnje sumnjive autentičnosti u kome se navodi da gospodin Legija ne može da bude svuda i da „ubija bilo koga“, da je gospodin Legija „vojnik koji je samo izvršavao naređenja koja su mu davali“, i da, po njegovom skromnom mišljenju, „sve pokreće politika“ koja je „zeznuta rabota“. Pored toga, gospodin Legija (sa sve nadnaslovom „megasenzacionalno“) otkriva da će se „videti šta će se događati kasnije“, da „mi nismo ljudi koji brzaju. Može biti da tako izgledamo, ali…“. Ukratko, veći deo intervjua posvećen je Arkanu i Svetlani Ražnatović, o atentatu na Zorana Đinđića priča se vrlo malo, ali je na kraju obećano da „odgovori slede“ i da je u pitanju samo prvi deo razgovora. Sve u svemu, četiri strane.

U celoj priči najzanimljivije je možda to što je intervju zaista PRENET: oni koji su uspeli da beogradski „Svedok“ nekako uhvate na kioscima imaju, naime, priliku da (pored srpske verzije) pročitaju originalna pitanja i originalne odgovore na originalnom, makedonskom jeziku. Zahvaljujući tome, ovdašnje čitateljstvo saznalo je i sledeće: „Bliskite prijateli me vikaat Legija, nekoi Milorad, Ulemek, Luković, duri i Cema, no što e toa bitno. Sepak, kaži samo Legija. Koj denes ne znaee koj e Legija…?“

Nikoi, gospodine Legija, nikoi.