Međuvreme

Novogovor: Nacionalizacija globalizacije

Nešto je trenutno na popravci u američkim federalnim rezervama, po ceni od 1000 milijardi dolara. Govorilo se najpre o spasavanju banaka, a sada i o spasavanju američke autoindustrije. Pomoć je namenjena za američku Veliku trojku, za automobilske careve (car tzars) Dženeral motors, Ford i Krajsler, ali ne i za Tojotu, Hondu, BMW, koji takođe proizvode u Americi. Nešto tako veliko nije se navodno desilo od 1952, kada je predsednik Truman nacionalizovao čeličane uz rečenicu: „Predsednik ima moć da spreči ekonomiju da ne ode u pakao.“

Sad „Njujork tajms“ piše kako reč je o nečemu što je opasno blizu pojmu koji je tim novoizabranog američkog predsednika Obame pokušavao da izbegne, nacionalizaciji.

„Njujork tajms“ piše kako SAD time ugrožavaju duh onoga što su širom sveta propovedale dve decenije. Globalizaciju. Na vedar, multikulturalistički način, reklame su povezivale brendove, modu, sport i masovnu kulturu, kretanje kapitala i širenje vojne moći, sve uz pozive na „povezivanje i zbijanje čovečanstva“ mimo podela na klase, rase i nacije.

Ideološki postulat „novog doba“ ovde je sa isključivošću konvertita prihvaćen kao neumitnost čije će neispunjenje biti kažnjeno propašću. Mračna strana te etike pobedi-po-svaku-cenu vidi se u komadu, kasnije i filmu pulicerovca Dejvida Memeta Glengeri Glen Ros (1983), ali mi taj film nismo odgledali do kraja.

Leksikon savremene kulture (Plato, Beograd 2008, izvorno: Metzler Lexikon: Kultur der Gegenwart, Stutgart, Weimar 2000) o tome kaže: „Pre će biti da je to zvuk fanfara iza koga transnacionalni koncerni i njihove političke organizacije (MMF, Svetska banka) grade svet po svom uzoru, svet u kome je stalni porast moći onih koji dele svetsko tržište jedini preostali model ‘jednakosti’ i ‘pravde’.“

Milan Milošević

Džozef Stiglic u Beogradu: Kriza, socijalizam i obrnuto

Povodom deset godina poslovanja, osiguravajuća kuća Delta Đenerali organizovala je u Beogradu posetu američkog nobelovca Džozefa Stiglica. U kristalnoj dvorani hotela Hajat, profesor Stiglic, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 2001. godine, održao je predavanje na temu „Globalna ekonomska kriza sa prognozom uticaja na Balkan“. Pre toga Stiglic se obratio novinarima na konferenciji za štampu, kritikujući Međunarodni monetarni fond i Grupu sedam najrazvijenijih zemalja (G7): „Zemlje koje su ušle u aranžman s MMF-om nisu imale veliku korist od toga. Kada je reč o kursu, nisu se pokazale razlike. Kritikovao sam MMF zbog raznih grešaka. SAD je zemlja koja ima moć veta, ali članice Grupe 7 najrazvijenijih zemalja imaju većinu glasova pa kritikujem i njih. MMF, SAD i G7 su se zalagali da se centralne banke fokusiraju na inflaciju i da je to dovoljno za ekonomsku stabilnost. To je bilo netačno i sada svi plaćamo cenu toga“, kazao je Stiglic. On kaže da su najjače svetske ekonomije insistirale na liberalizaciji tržišta i da su zbog tih poteza zapale u probleme: „Nikad nisu razumele da finansijska mreža mora da funkcioniše drugačije. Male otvorene privrede imaju manje manevarskog prostora i brinu se da će kapital napustiti njihovu zemlju i da neće imati instrumente za sprečavanje toga.“ Uporedivši ekonomsku situaciju u Srbiji i SAD, Stiglic je rekao da je u Srbiji nekada vladao socijalizam, a zatim se prešlo na tržišnu ekonomiju, dok je u SAD bilo obrnuto: „Mi smo imali tržišnu ekonomiju, a sada, nakon finansijskog sloma, možemo govoriti o jednom posebnom vidu socijalizma.“ Džozef Stiglic autor je u ekonomiji poznate teorije asimetričnosti informacija, profesor na američkom Univerzitetu Kolumbija, bivši potpredsednik Svetske banke, u protekloj predsedničkoj kampanji bio je savetnik Baraka Obame, a odnedavno je član komisije Ujedinjenih nacija za rešavanje globalne ekonomske krize.

J.G.

U sledećem broju »Vremena« dodatak o tome šta je Stiglic rekao nama i šta smo mi njemu rekli.

Alpinizam: Nova ekspedicija

Alpinistički tim koji čine Dragana Rajblović, prva žena sa Balkana i iz Jugoistočne Evrope koja je prošle godine osvojila Mont Everest, i Miodrag Petrović, profesor sociologije na Univerzitetu u Singapuru, polovinom decembra krenuće u prvu zajedničku ekspediciju – u Argentinu, gde će pokušati da osvoje dva najviša vulkana na svetu, Ohos de Salado 6893 metra i Mt. Pisis 6795 metara. Posle Akonkagve (6962 m), reč je o dva najviša vrha Južne Amerike.

Specifično u ovom poduhvatu je to što su za razliku od Akonkagve ova dva vrha retko posećena i osvajana. Glavni razlog tome je što su obe planine daleko od civilizacije, okružene najnepristupačnijom pustinjom na svetu Puna Atakamom. Uslovi penjanja, u odnosu na poznate alpinističke trase, veoma su otežavajući. U celom području malo je objekata, turističkih, planinarskih, ni vodu nije lako naći, a klimatski uslovi takođe ne olakšavaju penjanje.

Alpinistički tim, skraćeno Alti, na ovaj način želi i da promoviše način penjanja koji se oslanja isključivo na sopstvene snage, umesto, kako je to danas popularno, na usluge nosača, vodiča, mazgi. Pored toga, korišćenje minimalne opreme i navigacija na nepoznatom terenu osnovna su načela tima. Dodatni izazov je što ova ekspedicija predstavlja prvi pokušaj nekog tima iz Srbije da osvoji dva vrha, u okviru iste ekspedicije i u vrlo kratkom vremenskom roku.

I. M.

Televizori i televizije: Mnogo posla oko velikih stvari

Poslednjih dana i meseci bombarduju nas reklamama u kojima se pominju reči digitalna televizija, high definition, IPTV, LCD TV, plazma TV… Pretpostavimo da ste pošli da kupite novi televizor, a da vam je jedini cilj dobra slika na ekranu. Šta sad?

U jednoj od najpopularnijih radnji u Beogradu koja trguje televizorima, prošlonedeljna ponuda glasila je: 59 CRT-ova (glomazni televizori starije generacije koji imaju katodnu cev), 112 LCD-ova (liquid crystal display – veliki ili mali, obavezno tanki televizori), i 15 plazmi (uglavnom veći i tanji, od LCD-a na prvi pogled razlikuju se neznatno, i to po manje oštroj slici i drugačijim bojama). Prva vrsta, CRT, višestruko je jeftinija od ostalih. Cene za najveću ponuđenu dijagonalu idu do 20.000 dinara, s tim što, primetićete, ponuđeni proizvođači uglavnom nisu poznati po kvalitetu. Ozbiljne firme polako izlaze iz tog posla i posvećuju se drugim dvema vrstama ekrana. S klasičnom kablovskom televizijom, slika koja se dobija CRT-ovima je osrednja ili loša (odnosno ne previše jasna), a reklamirana „digitalizovana televizija“ i IPTV ne bi vam previše pomogli.

Svi ostali televizori u radnji imaju odnos stranica 16:9, što će se, kako god okrenete, ispostaviti kao problem od koga se ne može pobeći. Naime, svaka slika svake televizije koja se može gledati preko bilo kakve antene ili operatera u Srbiji prilagođena je formatu 4:3. To znači da će na slici razvučenoj preko celog ekrana ljudi biti zdepasti i buckasti. Možete da podesite ekran tako da prikazuje sliku u 4:3 odnosu, ali to znači da će ona biti uža, odnosno da će se sa leve i desne strane ekrana videti crni neiskorišćeni delovi. No, ako to prebolite (tako što se, na primer, naoružate omiljenim filmovima na DVD-u koji su uglavnom prilagođeni 16:9 ekranima), posle je sve lepo i lako.

Cena plazmi, koja je drastično pala poslednjih godina, sada je u nivou ili ispod cene LCD-ova. Problem sa plazmom jeste osetljivost, manja rezolucija i osvetljenje koje sa korišćenjem postaje sve slabije, te ako novi televizor kupujete „sada, pa za sledećih deset godina“, ova vrsta verovatno nije pravi izbor. LCD se u ovoj radnji prodaje u dimenzijama dijagonale od 38 do 132 centimetara, po ceni od 20.000 pa do više od 200.000 dinara. U drugoj beogradskoj radnji pronašli smo primerak dijagonale 173 centimetara (stranice ekrana su 102×177 cm) po ceni od 2.199.999 dinara. LCD televizori razlikuju se još po oznakama Full HD i HD Ready, odnosno rezoluciji, koja utiče na kvalitet slike. Razlika, međutim, nije toliko primetna pri gledanju televizijskog programa, ali je možete videti kada na TV-u (posebno kod dijagonala većih od 117 centimetara) puštate HD sadržaj sa računara ili DVD-ova.

Pošto ste odabrali i kući doneli neki od televizora, „zabava“ počinje. Pretpostavimo da ga nećete povezati na „logu“ koja se nalazi(la) na terasi ili krovu, to jest da imate kablovsku televiziju. Veliki ekrani velike rezolucije detaljno ističu svaku nesavršenost lošeg signala, kao i razliku u kvalitetu signala televizija. Slika na većini domaćih kanala na ovim televizorima primetno je lošija u odnosu na većinu stranih. No, opet, kako god okrenete, ako ste kupili LCD veće dijagonale (na primer od 94 cm ili više) slika će izgledati zrnasto, a ponegde će boje biti neprirodne.

Tako smo došli do digitalnog signala. Kablovski operater SBB nedavno je ponudio D3 uslugu, digitalno dopremanje signala. Signal koji se dobija kroz klasičnu kablovsku televiziju je analogni, i za razliku od njega, onaj koji nudi SBB je znatno kvalitetniji, bez smetnji i šumova, i stiže u „stanju“ kakvom ga šalju televizije. Digitalni kablovski prijemnik SBB iznajmljuje za 200 dinara mesečno, a naknada za jedan paket programa je 400 dinara. Na sličnom principu radi i Total TV, kablovska preko satelita, za koju su vam potrebni iznajmljeni ili kupljeni satelitski prijemnik, satelitska antena i kartica.

Konačno, najsvežija ponuda pristigla iz Telekoma Srbija je IPTV, koja takođe doprema signal u digitalnom obliku kroz telefonsku instalaciju (ADSL priključak). Signal se u Set Top Boxu, uređaju koji dobijate od Telekoma, pretvara u analogni. I u ovom slučaju, signal je tokom „putovanja“ lišen šumova, i zavisi od kvaliteta signala koji stiže iz svake televizije pojedinačno. Kao i uz „digitalizovanu“ SBB-ovu televiziju, i uz IPTV stiže mnoštvo dodatnih usluga kao što su snimanje sadržaja koji se naknadno može gledati ili video na zahtev. Cena osnovnog IPTV paketa za jedan mesec je 500 dinara.

Nažalost, čak i sa digitalnim slanjem signala niste se rešili problema niske rezolucije „originalne“ slike koju šalju televizije, ni odnosa 4:3. Iako će slika dopremljena na ovaj način biti primetno jasnija i kvalitetnija od one dobijene analognim signalom, i dalje će biti u nižoj rezoluciji od one za koju su noviji televizori pravljeni. Ljudi na TV-u će ponovo biti „sabijeni“, a ako uključite 4:3 prikaz na TV-u, opet ćete imati dve crne štrafte sa strane. Jedino što preostaje je da se nadate digitalizaciji TV kanala (rok za završetak tog posla je 2014. godina) i uvođenju HD signala kod nekog od kablovskih operatera, a ima naznaka da bi se ovo drugo moglo desiti polovinom iduće godine.

Marija Vidić

Nagrada „Konstantin Obradović„: Nebojša protiv straha i mržnje

U izvesnim krugovima Nebojša Popov (1939) poznat je po ujdijevači, što je, među nama rečeno, jedna odlična, gotovo savršena rakija od kajsije koju lično peče. Nešto širi krug javnosti zna ga po opasuljivanju, uličnoj akciji kuvanja i javnog jedenja pasulja iz onih ne tako davnih olovnih vremena. Za razliku od mnoštva antimiloševićevskih prvoboraca, nije pravio političku karijeru od banalne činjenice da je Miloševića oslovljavao sa „ti“. Svi drugi – i javnost uopšte – mogu ga poznavati po bilo kom od mnogobrojnih kriterijuma.

Ukratko – Kralj autsajdera, moglo bi se reći, da nije republikanac, i to na način ovde ne sasvim shvaćen, ni promišljen.

„Republika“ je – list o kom više ljudi ima mišljenje no što ga čita ili kupuje u proteklih gotovo dvadeset godina (to je kompliment, da ne bude zabune) – postao lični poduhvat Nebojše Popova i saradnika. „Republika“ stoji i iza Srpske strane rata, knjige koja će po svoj prilici tek dobijati na značaju, bez obzira na to da li se sa stavovima te monumentalne analize slažete ili s njima polemišete.

Nebojša Popov je jedan od osnivača Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI, 1988), koje je pokušavalo da upozori na razmere i – više, ali ne uspešnije – na razumne puteve izbegavanja onog što je Jugoslaviju onda pogodilo, a još traje. Pre toga bio je član „osmočlane bande“ profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu koji su 1975, sve da ne bi uticali na studentsku mladež, s posla „udaljeni“ u Institut društvenih nauka. Ispostaviće se da je to bio nemali dobitak kako za društvene nauke tako i za uobličavanje bar jednog dela onog što će od 1987. biti opozicija režimu Slobodana Miloševića, a posle 5. oktobra i svakoj bahatosti vlasti – Nebojša Popov je najbolji primer.

„Razlika između onih godina kada smo počinjali i ovih sadašnjih sastoji se u tome što smo tada posmatrali i pružali otpor onima koji su krenuli da razore jednu državu, da naprave grozan haos i masovne zločine i pljačku, a sada posmatramo one koji pružaju snažan otpor da se normalizuje život u zemlji kroz borbu protiv korupcije, razrešenje zločina i afirmaciju pluralizma vrednosnih sistema“, kaže.

A. Ć.

Nagradu „Konstantin Obradović“ za zasluge za unapređenje kulture ljudskih prava pre Nebojše Popova dobili su: Predrag Koraksić (2000), Svetlana Lukić i Svetlana Vuković (2001), dr Milivoj Despot (2002), dr Gordana Matković (2003), Desimir Tošić (2004), Miroslav Samardžić i Žene u crnom (2005), Ivan Čolović (2006), Mirko Đorđević i dr Petar Teofilović (2007).