Krv, znoj, suze

Vuk Drašković se setio, ostali se prave nevešti. Deca rođena 9. marta 1991, u prošli ponedeljak su napunila 18. Dogurala su do punoletstva. Da li je s decom punoletstvo doživela i srpska politička klasa, kojoj 9. mart mora biti, ako ne rođendan, onda dan krštenja? Za mnoge „9. mart“ je generacijski simbol, kao, na primer, „68“, kroz koji se gaji ona latentna privrženost duhu slobode, pobune ili pak nemirenja, ali i bar vaspitna vrednost poraza. To je neka vrsta „Kosovske bitke“ srpske političke elite, koja je ustupila slavu „5. oktobru“ kao nekoj vrsti „Proboja solunskog fronta“.

Drašković je ponekad pominjao kako se kaje što u nekom od kritičnih momenata tog dana nije povikao: „Giška, otvaraj!“, što dakle nije osvojio Skupštinu, kao Zimski dvorac, mada je sto hiljada opozicionara 9. marta 1991. na svojoj strani praktično imalo samo beogradsku košavu koja je raznosila suzavac.

U Srbiji je to trajalo mnogo duže nego u Istočnoj Evropi, gde su se 1989. brzo raspali marionetski režimi, zato što su ovde prilike bile složenije. A i pitanje je da li je i tamo trajalo baš tako kratko: Poljaci su se tukli od 1981. do 1989. Pa i našem Nikoli Pašiću je trebalo šest godina (1881–1887) da dođe na vlast.

Tri godine posle populističkog događanja naroda 1988, godinu dana posle promovisanja nestranačkog pluralizma sa izbornim ishodom 104 odsto, šest meseci posle donošenja cezarističkog ustava radi jedinstva Srbije, dva meseca posle izborne pobede 1990, vlast u Srbiji je pod svojom kontrolom držala sve: vojsku, policiju, novac, medije i javno mnjenje. Kosovska secesija i ratni incidenti u Hrvatskoj davali su vlasti alibi. Simbolički „Miting protiv petokrake“ nišanio je u prazno, jer vlast je petokraku već bila praktično skinula i na kapu stavila trobojku.

Mada je bezočnim uvredama zapravo isprovocirala opozicionu reakciju, do tada neprikosnovena vlast u Srbiji je tog dana ipak bila uzdrmana. Možda je tu bilo i neke računice sa priželjkivanim vojnim udarom. Predsednik Srbije Slobodan Milošević je toga dana najmanje dva puta zvao predsednika poslednjeg Predsedništva SFRJ Borisava Jovića urgirajući da se upotrebi vojska – koja je zaposela Beograd te večeri, u trenutku kada su demonstranti bili razbijeni…

U proleće 1991, „udružena opozicija“ (SPO, DS, još tuce manjih partija), ponižena porazom na neravnopravnim izborima u decembru 1990, lišena pristupa medijima, satanizovana i napola hipnotisana kontroverzama rata koji se širio, objektivno nije bila spremna da preuzme vlast. Zahtevi demonstranata 9. marta bili su usmereni ka ustanovljenju osnovnih političkih sloboda, što je produženim demonstracijama do 12. marta pojačano protestima protiv utamničenja vođa i tiranije.

Naterana na nekoliko političkih ustupaka, tadašnja vlast je posle sistematski poništavala jednu po jednu „martovsku“ koncesiju. Povremeno je oživljavano i staro pravilo: „Ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se!“ Bilo je i nekoliko koalicija nepomirljivih protivnika „bande crvene“ i raznih delova „snaga haosa i bezumlja“ – 1992, 1994, 1999, a i posle prevrata, 2004. i 2008.

Upravljačka elita je tada bila lojalna režimu, a slobodne profesije i disidenti i studenti opoziciji. Adam Mihnjik u knjizi Misliti savremenu demokratiju piše kako se nakon kratkog oduševljenja zbog ponovo stečene slobode u postkomunističkim zemljama počela ispoljavati odbojnost prema disidentima. Prvi je to uočio Vaclav Havel. Antidisidentsko raspoloženje u osnovi se temelji na nepoverenju javnog mnjenja prema disidentima, koji su se počeli smatrati ljudima koji zbog svoje prošlosti polažu pravo na vlast… Disidenti navode na grižu savesti, jer su se usred opšteg ćutanja i prilagođenosti situaciji usudili da protestuju…

U Srbiji se taj fenomen možda video pre prevrata, kada je sistemski negovan antiintelektualizam. U skupštinskim raspravama koje su se posle 9. marta 1991. prenosile na televiziji, atmosfera je devalvirana do atmosfere krčme, koja traje i danas.

Sledeća formula za pasiviziranje lojalne većine je glasila: „Snage haosa ruše Beograd.“ To su primenjivale i nove vlasti, a to, mada deluje smešno, po pravilu izoluje opozicionare – kolona demonstranata koji su obeležavali godišnjicu 9. marta 1992. od Svetosavskog platoa do Terazija marširala je kroz opusteli grad. Tako puste ulice bile su samo još 1999, kada je posle bombardovanja u svim medijima najavljeno da će biti pomračenje sunca.

Ipak te 1992. godine demonstracije, Vidovdanski sabor, Studentski pokret ‘92. traju od marta do kraja jula. Sledeće godine Vuk Drašković („posle ove omorine nešto mora da grune“) skoro će poginuti u stupici koju mu je 1. juna 1993. namestila vlast koja ga je posle provokacije u Saveznoj skupštini uhapsila i divljački premlatila.

Tri godine kasnije, novi talas. Duge i uporne masovne demonstracije 1996/97. prinudile su tadašnji režim da prizna poraz u 24 grada u kojima je tadašnja opozicija došla na vlast – oko koje se oštro podelila. Prošlo je još tri godine do 5. oktobra 2000. kada je posle pobede na predsedničkim izborima pod pritiskom demonstranata srušen režim Slobodana Miloševića. Valjda uvređen zbog toga što je bio bojkotovan od svojih saveznika na predsedničkim izborima 1997, Vuk Drašković je 2000. nastupao van DOS-a, u drugoj opozicionoj koloni, loše je prošao, i nije se oporavio. Ponekad nastupa kao opozicionar na vlasti (u kojoj sada učestvuju i socijalisti) i traži nastavak obračuna s „piramidom zla“. Pominje novi simbolički juriš, ali „proevropski“, valjda svestan da „ulične radove“ sada u Parizu i Atini izvode antiglobalisti, a u Beogradu radikali. Često pominje i Miljkovićev stih: „Hoće li sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj?“