Kreativna krađa

„Baš naš“, slogan koji se baš i nije proslavio na izboru za gradonačelnika, opet se pojavio na bilbordima. Ovoga puta da bi izreklamirao antifriz. Ko vele, ako može Vuksanović da bude baš naš, što ne bi mogao tamo neki Permant. Ima logike, al´ ima i razlike, no, to ćemo potanko (znate me već) elaborirati malo kasnije. Zastanimo za trenutak na kreativnom potkradanju političara. Osim što je osvežavajuća promena (a sad malo mi krademo od njih), plagiranje političkih kampanja može da bude dobar kreativan koncept – ali samo ukoliko za tim posegnete jer imate pravi razlog („baš je dobra fora“ nije pravi razlog). Neophodno je, takođe, i da slogan ili ilustracija bude nešto legendarno i opšte prepoznatljivo, sa jasnim asocijacijacijama i konotacijama, kao portret Če Gevare, na primer, koji je, uzgred budi rečeno, zaštićen. Važno je, naravno, i kakvu konotaciju nosi ono što plagirate. Ukoliko se obraćate konzervativnoj publici, potrudićete se da asocijacije na lik i delo političara budu pozitivne i obrnuto – ako hoćete da mladim buntovnicima prodate farmerke, preporučićete im se legendarnim ratnim plakatom na kojem „Ujka Sem“ upire prstom u prolaznike i govori im da vojska (u vašem slučaju marka džinsa) želi baš njih (nije zaštićeno, ali je u više navrata korišćeno).

E, sad, zašto bi neko preuzeo sveži, novokomponovani slogan mladog, malo poznatog političara koji je pritom neslavno propao na izborima? Ako je „baš naš permant“ nastao tek onako, jer se to nekom učinilo kao simpatična fora, hoće li onda i ostali slogani naći svoje mesto u nekim novim reklamama? „Kad je teško“ – lanci za sneg? Ali, zašto bi političke slogane vezivali samo za automobile, što ne mogu da ih koriste i ostali proizvodi? Na primer, proizvođači kondoma mogu da maznu slogan „Sa reči na dela“. Toalet papir može da se reklamira sa „Samo napred“, a neko purgativno sredstvo bi moglo komotno da prođe pod sloganom „Radikalno bolje“.

A možda je neko ipak dobrano porazmislio pre nego što se odlučio da kao najbitnije istakne da je antifriz „baš naš“? Možda je hteo, na primer, da podiđe Vladi koja nam preporučuje da kupujemo domaće, a bogami i zabranjuje da uvozimo strano? (Doduše, samo automobile starije od tri godine jer, kako su nam objasnili, strani auto star tri i po godine više zagađuje vazduh i više ponižava vozača nego onaj star šesnaest godina, koliki nam je prosek.) Ili je možda hteo da podiđe nama, domaćim potrošačima, posebno onima od nas koji volimo da verujemo da će naše biti do Tokija, pa i šire? Jer, antifriz koji se reklamira kao „baš naš“, proizvodi – Modriča! Ona Modriča koja je u drugoj državi. Pa kako je onda ono što ona proizvodi – baš naše? Da li smo to mi ili neko naš kupili većinski paket akcija Modriče? Ili je ona naša jer je na „privremeno odvojenoj“ teritoriji, kako neki „naši“ imaju običaj da kažu? Naša kao što su naše i pare na Kipru? Kao što je naš i oficir vojske Republike Srpske kojeg naš ministar pravde prati u Hag i tamo za njega daje garancije naše države? A ako je naš (antifriz, ne oficir) samo zato što ga proizvode naši preko Drine, onda je naše i ono što proizvode naši i preko okeana. Znači – i automobili. Jeee!!!