Kosa

Kako ono beše? Gore gore gore gore neg´ što gore gore dole… Ili, kosa: raste na glavi, ali klizi i niz-uz-brdo.

Ah, ruse kose, curo, imaš!

U nekom od mnoštva etimoloških objašnjenja, rusa kosa je svetlosmeđa, crvenkastožuta… A Rusi su braća Sloveni ruse kose ili, kao što smo učili – stari Sloveni su bili – riđi. Ili rusi. A disali su na trsku, kao lukavi i opasni podvodni ratnici.

Ovih dana malo ko pominje švedski standard koji nam je obećavao Sloba, ali je zato stigao ruski predsednik, a Rus je – kažu najugledniji rečnici – po „normanskoj“ teoriji, baltičko-finski naziv za Šveđane iz Roslagena, gornjih švedskih zemalja. Po drugima, Rus je izvedeno od iranskog imena Volge ili još starije reči za vodu uopšte.

A da s Rusima nikad ništa nije sasvim jasno, pokazuje i „antinormanska“ teorija porekla imena, po kojoj je to sarmatski i/ili staropersijski „svetao“, „beo“, derivat (staro)slovenske reči za vodu (rosa, rusalka, ruslo)… Kako god bilo, „Rusi“ se u istoriji pojavljuju sredinom IX veka, istovremeno u Svetom rimskom carstvu, pod zidinama Konstantinopolisa i u Astrahanu. U prva dva slučaja smatralo se da su poreklom – Šveđani, u potonjem da u slavnom Novgorodu – tlače Slovene.

Potkraj četvrtog razreda osnovne škole „Žarko Zrenjanin“ usred Beograda obavešteni smo da će razred iduće školske godine (1960/61) kao strani jezik dobiti – ruski. Posle raspusta, u razredu nije bilo nekolicine đaka, mada smo se i dalje viđali u kraju. Nisu se odselili, nego su prešli u škole u kojima su se učili neki „bolji“ jezici. A sad, u školskoj 2009/10, čujem da se ruski vraća u modu.