Ko vam je ovo uradio

Koliko ste puta čuli ovo pitanje? Običaj da vam ga postave imaju gotovo svi – zubari, frizeri, automehaničari, moleri… Svakoga najpre zanima da sazna koji vam je to pacer prčkao po autu, frizuri, zubima… i zašto se niste odmah obratili njima, nego oni sad moraju da ispravljaju tuđe greške koje, uzgred budi rečeno, vi niste ni primetili. (Možda zbog toga ovdašnji očevi izbegavaju da prisustvuju porođajima – valjda u strahu da bi neki nadobudni akušer mogao da im priupita ženu: „Zaboga, gospođo, ko vam je ovo uradio?“)

Zašto je ljudima najvažnije da im kažete ko vam je nešto radio pre njih? Dobro, u ljubavnim odnosima to još i mogu da razumem, ali u profesionalnim… Sa druge strane, zašto taj običaj nemaju i organi reda i istražni organi? Nešto nisam primetila da i njih zanima ko nam je ovo uradio. Sigurna sam da bi svako od nas rado „druknuo“ barem nekoliko odgovornih – prva ja, ali me niko ništa nije pitao. Iz toga proizilazi da je pitanje „ko vam je ovo uradio?“ važno samo po sebi, jer mu je isključiva svrha da nam saopšti nešto o onome ko pitanje postavlja, a to je – da je on majstor koji sad mora mnogo više da se potrudi kako bi ispravio brljotine prethodnika, što će se neminovno odraziti na cenu usluge (odraće vas). Zato me je malo strah kad shvatim da se i političari služe ovom „majstorskom“ metodom – pretrnem kad pomislim koliku će cenu da mi zacepe. Stručno rečeno, to je marketinška taktika „problem-rešenje“, koju najlakše možete prepoznati u raznim tele-šopovima čije najave uglavnom započinju istom rečenicom: „Koliko puta ste poželeli…“ (da oslabite bez dijete, kupite auto bez para, zaradite pare bez rada…), da bi nam onda prikazali „novo revolucionarno rešenje“. U našem primeru problem bi bio to što smo zube, frizuru, auto, državu ranije poveravali nekom paceru na održavanje i popravku, a rešenje je – majstor koji će sve to da popravi. Ali, pošto su predsedničke kampanje očito bile manje ubedljive od tele-šopova, zadesiće nas još jedan izborni krug (ili čak i više njih). I glavni problem će biti to da li će izaći dovoljno birača (ako izađe, imaćemo novi problem, ali o tom potom). Šta mogu da urade oni koji žele da motivišu birače na izlazak? Možda opet nešto po ugledu na televizije? Neku nagradnu igru? Mali problem s tim igrama na sreću je – veliki porez. Zato bi, opet po ugledu na televizije, bilo bolje da organizuju kviz. Činjenica da ako organizujete kviz plaćate mnogo manji porez nego ako organizujete neku igru na sreću stvorila je one ponižavajuće telefonske kvizove u kojima vam na neverovatno lako pitanje za svaki slučaj napišu još i odgovor, a vi samo treba da pogodite jedno slovo koje nedostaje (za slučaj da biste na pitanje: „Kako se zove životinja sa kućicom“, tri slova, prvo „P“ – vi odgovorili „pas“). Smisao ovakvog „kviza“ očito nije provera znanja već – da što više gledalaca pozove neki broj na 041. To bi bio zgodan način da država i zaradi neke pare umesto da ih samo troši na izbore. A nama bi to dalo mogućnost da jednostavnim pozivanjem jednog telefonskog broja odredimo one koji će nas na nekim sledećim izborima pitati ko nam je ovo uradio.