Ko stoji iza legije

Da Milorad Ulemek Legija ima dobro organizovanu infrastrukturu i organizaciju i izvan Centralnog zatvora u Bačvanskoj bilo je jasno od trenutka njegove predaje, u maju 2004. Isto važi i za ostatak zaverenika i pripadnika Zemunskog klana do sada već uglavnom pravosnažno osuđenih za dugi niz najtežih zločina.

Podrška o kojoj je reč može se podeliti na političku, medijsku i logističko-finansijsku; u izvesnim segmentima te se tri organizacije preklapaju. Na primer: izvesne „novine“, tj. gangsterski tabloidi pažljivo podgrevaju Legijin lik i delo u javnosti, vodeći računa da se barem jednom nedeljno pojavi neka seksi informacija, uglavnom na temu „Legija beži“ ili „Legiju će da ubiju“ ili „Legija će da ispriča“, garnirana raznim beslovesnim i slaboumnim fantastičnim feljtonima iz pera bivših udbaša-analitičara (videti „Grom“). Namera je jasna: podrivanje optužnica i pravosnažnih presuda zaverenicima i gangsterima. Kad to preklopimo sa stavovima izvesnih političkih stranaka koje na te medije od početka imaju više nego vidljiv uticaj, sve je jasno. Kruna svega je izjava Vojislava Šešelja u Hagu: Zvezdan Jovanović je „novi Gavrilo Princip“ – ako je ubio Zorana Đinđića, a Šešelj misli da nije, pak je Zvezdan nevina žrtva istovremeno. Imamo i nerazjašnjenu okolnost da Legija i Zvezdan daju intervjue iz Centralnog zatvora, a ćuti sud koji je za njih nadležan. Intervjui i knjige koje sastavlja Udruženje književnika Bačvanske ulice (Radomir Marković je novi član) slobodno izlaze iz CZ-a, štampaju se, izdaju i prodaju. Sud nikada nije rekao da li je za to dao dozvolu.

Tako je najnovije „bekstvo“ Milorada Ulemeka bilo najavljeno praktično desetak dana pre nego što je javnost saznala da je u svojoj ćeliji skrivao plastični pištolj i da pati od povišenog krvnog pritiska. Tabloid „Kurir“ je još 7. februara na naslovnoj strani potpisanoj sa „Legija beži!“ najavio njegovo spektakularno bekstvo iz Centralnog zatvora. Scenario je sledeći: Legija bi trebalo da pobegne prilikom transporta u Hag gde će svedočiti u odbranu Vojislava Šešelja. Ulemekov advokat Slobodan Milivojević dosolio je priču tvrdnjom da je njegov klijent spreman da se odazove Šešeljevom pozivu. Mogućnost da dâ iskaz putem video-linka, rekao je Milosavljević, ne dolazi u obzir, jer Legija „ne veruje u tu spravicu“.

Bilo je i nekih drugih tekstova koji su skretali pažnju na Legiju. Prethodnih nedelja po tabloidima su se potezale rasprave o tome da li je Vladimir Beba Popović, šef biroa za komunikaciju sa medijima u vladi Zorana Đinđića, bio šef i Ljubiši Buhi Čumetu i Legiji kao što tvrdi nekadašnji ministar policije Dušan Mihajlović, i da li je lider Liberalno-demokratske partije Čedomir Jovanović ubica, kao što je tvrdio „Kurir“ pišući o tome da je Jovanović naručio ubistvo Sredoja Šljukića Šljuke. Jovanović je naknadno u intervjuu u „Vremenu“ u januaru ove godine za plasiranje takvih tema optužio „mafijaške tabloide“, novinara Gradišu Katića i „advokate kriminalaca koji su u nekoliko postupaka osuđeni na maksimalne kazne zatvora“.

Krajem januara nekadašnji komandant Žandarmerije Goran Radosavljević Guri u ispovesti za „Standard“ prisećao se dana kada je uhapsio Legiju: kako je protekao njihov susret, kako je izgledao Legija, da li mu je Radosavljević prepoznao glas, šta je Legija u tom trenutku jedino želeo (da živ stigne u zatvor) itd.

Konačno, nekoliko dana pre nego što su stražari iz CZ-a pronašli plastični pištolj, „Glas javnosti“ detaljno je opisao ambijent paviljona za posebne namene u Zabeli, popularno nazvanog „Alkatraz“, podsećajući da je spreman da primi Legiju koji će tamo provesti naredne četiri decenije svog života.

U celoj priči zanimljivo je da su „dobro obavešteni izvori“ ovoga puta držali jezik za zubima i da je javnost saznala da je Milorad Ulemek skrivao plastični pištolj tek nedelju dana nakon što je otkriven u njegovoj ćeliji.

Direktor Uprave za izvršenje zavodskih sankcija pri Ministarstvu pravde, Milan Obradović, kaže za „Vreme“ da je pištolj otkriven zahvaljujući pojačanoj kontroli koja se u poslednjih par meseci praktikuje u Centralnom zatvoru. U pitanju je bila, objasnio je, vanredna kontrola svih zatvorenika Okružnog zatvora u kojoj je učestvovalo 130 stražara. Na pitanje odakle mu plastični pištolj, Ulemek je rekao da je to poklon od dece, ali nije želeo da otkrije kako su deca taj poklon unela u zatvor. Iako plastični pištolj, sam po sebi, nije dovoljan dokaz da je Legija planirao bekstvo, pojačano je obezbeđenje, ali informacije nisu iscurile van zidina Bačvanske 14.

Nekoliko dana kasnije, u noći između 9. i 10. februara Ulemek se požalio stražarima da mu je loše. Lekari u zatvorskoj bolnici su utvrdili da ima visok krvni pritisak, a on je onda zatražio da ga pošalju na Vojnomedicinsku akademiju (VMA) na detaljan pregled. S obzirom na to da Ministarstvo pravde ima ugovor sa VMA o pružanju zdravstvenih usluga zatvorenicima u CZ-u, ovaj zahtev nije bio neobičan i zatvorski lekari su mu napisali uput. Ulemekov odlazak na VMA, međutim, osujetila je ministarka pravde Snežana Malović. Zabranila je da se Legija izvede iz zatvora, a Upravi CZ-a rekla da pozove lekare sa VMA i da Legija bude pregledan u zatvorskoj bolnici.

Lekarski tim sa VMA je došao, ustanovio da Ulemek nije u tako teškom zdravstvenom stanju da bi ga morali odvesti da leži na VMA, dali su mu lekove za obaranje pritiska i ostavili ga da se oporavlja. Sve se ponovo odigralo u strogoj tajnosti i zamalo da ceo slučaj ostane tajna da priču o bekstvu nije (opet prvi) plasirao „Kurir“. Doduše, sa šest dana zakašnjenja.

Odmotavajući zavereničko klupko, „dobro upućeni“ su obelodanili podatke da je Ulemek, poznat kao ljubitelj pisane reči, dečji poklon sve vreme uspešno sakrivao upravo među knjigama; da je posle oduzimanja pištolja bio vidno uznemiren, slušao pank muziku i kotrljao stolicu levo-desno po ćeliji (što je, primećuju „dobro upućeni“, radio samo još kad mu je žena Aleksandra rekla da će ga ostaviti); da je skakanje krvnog pritiska izazvao nekim lekom; da bi u akciji njegovog spasavanja slobodu (i život) rizikovalo 20 njegovih najodanijih ljudi; da će biti krvi do kolena i tako dalje.

Imamo, dakle, posla sa organizacijom: jedni galame u javnosti, drugi ih podržavaju političkim sredstvima i uticajem na svoje medije, treći švercuju iz zatvora i u zatvor; četvrti rukuju parama. A peti čekaju u kombiju, naoružani do zuba, da se pojavi vozilo u kome Legiju voze u Vojnomedicinsku akademiju jer mu je skočio pritisak. Ovakva organizacija mora biti da je sastavljena od ljudi sa jakim motivom da svog heroja (ili više njih) oslobode. Neki tu organizaciju zovu „Haško“, a neki „Antihaško bratstvo“, svejedno: nema to nikakve veze ni sa kakvim Hagom. Pre će biti da to ima veze s parama. Legija i Zemunci uspeli su za svoje briljantne, mada prerano prekinute karijere da namlate grdne pare (desetine miliona evra) na heroinu, otmicama, iznudama i ostalim zločinima. Predmeti Specijalnog suda puni su iskaza o tome: deo je potrošen na ovo i na ono, na troškove proizvodnje, na kućerine, naoružanje i vozila, na provode, na ugovorne obaveze i repromaterijal. Milioni su ostali. Gde su?

Medijska podrška zaverenika već je više puta kukala da je Legija „osiromašio“, mada se zna da njegova supruga Aleksandra Luković putuje okolo sa decom, ima firmu i obezbeđenje, blindirana vozila, pare za štampanje knjiga itd. Panika se pojačala posle predloga zakona o oduzimanju imovine stečene krivičnim delima. Zna se, međutim, da je krvavi novac zaverenika bio opran i ubačen u legalne tokove (osim zelenašenja, koje nije baš legalno, ali se i ne goni kako treba). Govori se o poslovima zaštitarskim, o ulaganjima u klinike za odvikavanje od narkotika (koje su sami prodavali; dupla dobit), ali i o najunosnijem poslu – ulaganju u zemljište za koje se zna ili je unapred obezbeđeno da će mu cena naglo porasti. Sve to ide preko izvesne banke na čijem je čelu izvesna koloritna ličnost, svojevremeno u Nemačkoj osuđena za trgovinu drogom i druga krivična dela na 10 godina. Šema je jednostavna i uobičajena (rade to i drugi, bez brige): kupuju zemlju od seljaka na lokacijama blizu budućih autoputeva i tamo gde će se graditi benzinske pumpe (za šta znaju unapred), dobavljaju građevinske dozvole na razne zanimljive načine i cena tada skače sedam ili deset puta.

Krvavi novac se, dakle, investira i donosi profite. Profiti su više nego dovoljni za luksuzan život, ali i za održavanje u pogonu organizacije koju smo opisali. Glavnog investitora, ovog preživelog, treba izvući iz zatvora; ne da bi ga napravili narodnim herojem i Gavrilom Principom, nego da bi ga – po dogovoru i obećanju – ispalili u daleke zemlje. A zašto, pitaće pažljiv čitalac – oni njega jednostavno ne zaborave? Jedini odgovor bio bi: zato što će on tada progovoriti i o njima. Ta igra će potrajati, jer neko ko ima pred sobom 40 godina zatvora može samo da smišlja bekstvo – kad mu dosadi da piše knjige.