Ko ovde čita

Jedan moj prijatelj tvrdi da Beograđani malo čitaju jer nemaju metro. Normalna osoba ne može nikako da čita u našem tramvaju ili autobusu. Ali, šalu na stranu, broj nepismenih je još uvek toliki da nije čudo da su nam raspadom ex-Jugoslavije tiraži postali tako bedni i jedino pisci koje kupuju i nepismeni (da im stoje) prelaze tiraže od deset hiljada. U čitankama su još uvek isti pisci, izgleda da nijedan režim neće vratiti u klupe Krakova, Grigorija Božovića, Dušana Đurovića, Vl. Velmar-Jankovića, Sibe Miličića, Nika Bartulovića, poznog Simu Pandurovića, Jelu Spiridonović-Savić, Dušana Nikolajevića, Jevtu Dedijera, Momira Nikolića, Boška Tokina, doktora Najdanovića, Justina Popovića itd.

Nijedna kamera nije registrovala u Skupštini da neki poslanik u časovima dokolice čita knjigu. Bilo koju i bilo kad. Nema šanse. Valjda misle da je to nepristojno, zato uredno čitaju žutu štampu. Dakle, ne čitaju poslanici, ne čita narod, đaci moraju da čitaju najgore. Ko zapravo čita u ovoj državi? E, pa na plaži se čitaju knjige, a pošto sve manje ljudi letuje i taj punkt je ukinut.

Ali za one usamljene, perverzne, sasvim apartne ličnosti koje još kupuju, posuđuju ili kradu knjige evo nekoliko sugestija za čitanje.

Prva je knjiga žanrovske impostacije koju Srbi obožavaju – psihoterapeutska. Ponekad, na nekoj tezgi ako lutate po pijacama videćete da neki prodavac međ’ prazilukom i kupusom drži knjigu koja se tiče samoanalize i psihoterapije. E, pa evo dakle jedne, najzad se kod nas u izdanju Knjigakomerca pojavila knjiga Majre Kolins Šta žene hoće. Korisna i za muškarce i žene, knjiga koja obećava da će naš bedni i jadni psihički i fizički život pretvoriti u bajan. Sve o seksu, orgazmu, braku, preljubi…

Zatim, Skot Tejlor i njegov Inat i Patrik Monro i Edvard Rudek sa Teorijom srpske zavere.

Tri psihijatra koja su odredila savremenu istoriju, doktor Rašković, doktor Karadžić i doktor Savić pod mikroskopom američkih obaveštajaca. Uz to, jednog bivšeg komuniste. To je fokus koji bi morao zainteresovati svakog Srbina ma koju političku opciju simulirao.

Najvažnije je ne čitati one pisce koje vam uredno preporučuju kritičari. Jedino strašniji od njih su dobitnici jedne od stotinak nagrada od raznoraznih ulja, do cepter šerpi u kojima bi bilo najkorisnije sve to smućkati, izdinstati, pa prosuti u jednu od Dišanovih vc- šolja. Ovo Dišanovih nije tu da bi se Verica Rakočević podsetila da ima razlike između đubreta i đubreta, u zavisnosti gde se prosipa, to je mogla da sazna na ovogodišnjem Oktobarskom salonu, ovde je reč samo o sudskom osiguranju.

Pored toga što čitaocima „Vremena“, budući su godinama antipravoslavno indoktrinirani (za ove novine je čak pisao i impotentni šizofrenik Petar Luković), ne mogu a da pored vladike Nikolaja ne preporučim i studije velikog srpskog filozofa i teologa prof. Dimitrija Najdanovića, čije bi knjige u svojoj biblioteci morao da ima svaki antikomunista bez obzira na konfesionalnu orijentaciju. U izdanju Slobodne knjige Vl. Maksimovića objavljeno je Najdanovićevo delo Svetosavlje, a priređivač te knjige, Željko Z. Jelić je i samostalno izdao pet Najdanovićevih ogleda o misli vladike Nikolaja pod simboličnim nazivom U senci vladike Nikolaja. Te tekstove ne treba da čitaju ateisti jer bi oni i od idiota napravili pravoslavca. A što se mene tiče, za idiote je bolje da su van naše svetosavske crkve. Kada sam u ovom hrišćanskom zanosu, a kako veoma retko imam priliku da se preko stranica „Vremena“ obraćam našoj inteligentnoj čitalačkoj publici, moram da iskoristim priliku i da preporučim dve od 24 knjige koje sam objavila, sama ili sa prijateljima i roditeljima. Pre svega moj roman Poslednji hrišćanin, koji obrazlaže poslednje dane u kojim će se razdvojiti večna materija od večnog Duha Svetoga, a zatim u najrecentnijoj produkciji izdvajam Apostole urbanog Beograda, moje portrete ličnosti koje su neimarile Beograd, gradile njegovu urbanu dimenziju bez koje ne bi bilo na ovim terenima ni rokenrola, ali ni „Vremena“.