Kabul pao – neizvesnost ostaje

Ulazak snaga Severne alijanse u Kabul za stanovnike glavnog grada Avganistana predstavlja peto po redu bolno iskustvo – da grad pređe u nove ruke – za poslednjih 18 godina; prvo je puč 1978. godine, kad su na vlast došli komunisti. No, bez obzira na vojne uspehe Severne alijanse, koja je nakon munjevite akcije uspela da zauzme četiri strateški važna grada – Mazar i Šarif, Heart, Taličan i konačno Kabul – jasno je jedino da Avganistan više nije pod talibanskom vlašću. Poraz talibana u Kabulu i budućnost Avganistana koji je tri decenije dug građanski rat doveo na ivicu kamenog doba nejasni su kao i na početku ofanzive protiv talibana. Ako se najnoviji rat u Avganistanu uporedi sa šahom, Kabul nije „kralj“, možda tek „top“, a gubitak ostalih gradova za talibane znači ono što za šahistu znači gubitak „konja“ i „lovca“. Kralj i kraljica, šahovskim jezikom govoreći, nalaze se na jugu zemlje, u Kandaharu. Ne zna se tačno kako se dogodilo da snage Alijanse, sastavljene mahom od etničkih Tadžikistanaca, Uzbekistanaca i Hazara, iznenade ceo svet brzim ulaskom u glavni grad, ali još jedno poređenje sa šahom može donekle da razjasni stvar: čak i velemajstori često žrtvuju svoje dragocene figure, i nije neverovatno da se vrhovni komandant talibana Mula Muhamed Omar odlučio da žrtvuje Kabul da bi bolje zaštitio Kandahar čiji bi pad definitivno označio kraj talibanske vladavine. Talibani su praktično bez borbe prepustili Kabul Alijansi, i to najverovatnije zato da bi se spasle talibanske snage i da bi se usporilo ili obustavilo američko bombardovanje; međutim, bitkama je kraj daleko.

BOŽJA ISKUŠENJA: Prema rečima jednog pakistanskog obaveštajca, poslednja poruka talibanskog vođe njegovim ljudima u Kabulu glasila je: „Poraz i povlačenje su božja iskušenja, i mudžahedini ne smeju izneveriti. Naša snaga je u kopnenom ratu, koja će više doći do izražaja ako se iz gradova povučemo u planine. Promenom strategije spasićemo živote mudžahedina, jer će bombardovanje prestati kad Alijansa uđe u gradove. Inšalah, onda ćemo se boriti sa neverničkim saveznicima na ravnoj nozi.“ Treba napomenuti i to da je Mula Mohamed Omar ovo poručio svojoj sabraći sa bezbedne udaljenosti, iz Kandahara, gde znaci pucanja talibanskih sprega još nisu na vidiku.

Kako je Alijansa napredovala, širilo se slavlje. Jedan Kabuljanin glasno je odvrnuo muziku, što nije učinio godinama. Žene su pozdravljale ratnike, srećne što su ih oslobodili talibanskog jarma zbog koga su izgubile sva ljudska prava. Jedno dete je pustilo zmaja, što je po talibanskim zakonima deci bilo najstrože zabranjeno. U Taličanu su berberi imali pune ruke posla, a na kraju radnog dana punu radnju ošišane brade, jer su mnogi muškarci pohrlili da se obriju, oslobođeni obaveze da puštaju bradu dugačku 12 cm: talibanski pozornici, uz pendreke i oružje, nosili su specijalne aršine kojima su merili dužinu muške brade. Ako podanici imaju kraću od propisane dužine od 12 cm, sledila je strašna kazna.

No, snage Alijanse nisu svima donele olakšanje. Vojnici su takođe slavili, ali na svoj način. Novinari koji su ušli zajedno sa vojnicima Alijanse u Kabul na putu su zatekli osakaćene leševe talibana i drugih za koje su pripadnici Alijanse, gladni osvete, pomislili da su im neprijatelji. Jedan čovek koga su vojnici Alijanse uhvatili u rovu kod Kabula preklinjao je za milost. Nije mu pomoglo. Najpre su ga ranjenog podigli na noge, ispraznili mu sve džepove, a zatim mu je jedan pucao u grudi. Drugi ga je kundakom udarao po beživotnom telu, a treći je nastavio da ga udara po glavi svojom „zoljom“.

PLAN ZA PRELAZNU VLADU: Zapravo, ulazak Alijanse nije u skladu sa dogovorom s Amerikancima, i od njenog ponašanja u glavnom gradu i američke sposobnosti da obuzda svoju „braću“ po oružju na terenu umnogome zavisi ishod rata protiv talibana. Ulazak u Kabul zatekao je šefove država i diplomatije svih članica UN-a na drugoj strani sveta, na zasedanju Generalne skupštine UN-a. Među njima je i pakistanski predsednik general Prevez Mušaraf, odnedavno saveznik SAD-a u borbi protiv talibana, svojih doskorašnjih miljenika, koji je svoju podršku koaliciji uslovio garancijom Amerikanaca da predstavnici Alijanse ne ovladaju prestonicom. I Amerikanci se slažu da posttalibansku vlast treba da čini široka koalicija predstavnika svih političkih i etničkih grupa u zemlji. Tokom zasedanja generalne skupštine UN-a odmah se sastala „Grupa 6+2“, koju pored šest avganistanskih suseda čine još i SAD i Rusija. Zvanični Vašington već je pozvao na stvaranje koalicije „voljnih“ islamskih zemalja koje bi dale svoje trupe u okviru mirovnih snaga da ispune bezbednosni vakuum u zauzetim gradovima. Turska je već pristala, a očekuje se da će joj se pridružiti i Bangladeš i Indonezija. Za to vreme bi se pod pokroviteljstvom specijalnog izaslanika generalnog sekretara UN-a za Avganistan Lahdara Brahimija razdradili politički planovi za prelaznu vladu Avganistana. No, vreme ističe, jer se izveštaji o osvetničkim napadima i bezakonju koje je zavladalo Kabulom množe, a sa svakim izveštajem o osveti prema talibanima šanse da se novim pobednicima pridruže Paštuni sa juga, kojih je najviše među talibanima, a čine i većinu na istoku i jugu zemlje sve su manje. Bitka za jug tek počinje.