Ju, terorista!

Jedna od prednosti emisija Grand produkcije na TV Pinku jeste model neprekidne trake, tako da se u svakom momentu možete uključiti u radnju bez velikih problema. Osnovni likovi se nisu menjali, a dobrovoljaca iz publike i novih zvezdica uvek ima više nego dovoljno. Lično najviše volim nagradnu igru – tajanstvenu ličnost. Tri dobrovoljca su u prošloj emisiji, vezanih očiju pokušavali da prepoznaju Ličnost – a pomenuta Ličnost koju su takmičari čak smeli da pipnu, bila je pevačica Viki. Kada je jedan od takmičara pogodio o kome se radi, odabrao je svoj srećan broj od 1 do 12. Peja i Sale su mu zatim otkrili šta sve nije dobio, da bi se na kraju pokazalo da je njegov srećan broj u stvari ćorak i da ostaje bez nagrade. Pošto živimo u Srbiji, zemlji iz bajke, milošću voditelja i sponzora takmičar iz Pirota je nagrađen tosterom. A što ne bi moglo – sve može, kažu na ovoj televiziji, mikrokosmosu naše realnosti, gde nema čvrstih pravila i sve zavisi od dobre volje voditelja.

Ipak na Studiju B smo dobili, za džabe, nekoliko novih i jednu staru emisiju. Očigledno se ova TV kuća lagano pridiže iz beskrajnih smena i preuzimanja i posle nekoliko godina počinje da se nazire neka programska koncepcija. Novost je emisija gospodina Ćirilova, koja pokazuje da se o kulturi na televiziji može govoriti originalno, moderno i kompetentno, odnosno da ne gledamo suve najave repertoara i manekenke koje umetnicima guraju mikrofon pod nos. Nekome će možda zasmetati razbarušenost forme, ali energija gospodina Ćirilova nadoknađuje sve tehničke nedostatke jeftine TV produkcije. Pojavile su se i dijaloške emisije, koje shvatam kao političku pedagogiju, odnosno malu školu kulturnih TV razgovora. Sadržaj je mnogo manje zanimljiv. Stara emisija Olje Bećković koju su beograđani toplo pozdravili jeste „Utisak nedelje“. Povratak ove emisije bolno podseća na provaliju vremena koje je proteklo. Utisaka svakako, puna glava, ali je i nekada i danas, po pravilu utisak nedelje češće bio negativan. To je čudno, zbog činjenice da je lepih stvari mnogo manje, te su samim tim ekskluzivne. Možda će ova emisija pomoći da potražimo lepše stvari oko sebe umesto da nam ih neko izmišlja na televiziji. To će, naravno, osim voditeljke zavisiti najviše od gledalaca koji su ravnopravni autori ove emisije.

Što se serviranja tiče, u emisiji „Do poslednjeg daha“, ponudili su nam atrakciju u vidu tuče u studiju, a sve u svrhu promocije Pinka, pomenute emisije i novog albuma grupe Luna. Tuča je, naravno, montirana jer po mišljenju autora narod voli da gleda ljude kad se biju. Pokazalo se da odjek i nije bio neki, jer prave pucnjave, tuče i klanja oko nas već dugo ima previše. U pitanju je pre model razmišljanja, nalik na terorističke grupe koje je izmišljao JUL, razne Ose i Pauke, koji su tada bili pretnja sigurnosti bivšeg predsednika. Promenjen je samo žanr, pa umesto informativnog programa, danas tuču gledamo u zabavno-rekreativnom programu. Možda će se šale nastaviti čupanjem mikrofona, polivanjem vodom i korama od banane.

Ovu teoriju potvrđuje i bivša VEP manekenka, koja je imala zanimljiv razgovor sa Boškom u emisiji „City“. Danas ona patriotski igra predstave po jugu Srbije, neposredno pred šiptarskim položajima. Nekada je reklamirala lek za impotenciju, a danas diže moral u inat Šiptarima – na čiji pomen se i Boško patriotski stresao. Tih dana je otkrivena priča o hladnjači u Dunavu punoj ljudskih leševa, za koje se osnovano sumnja da su pomenuti Šiptari. Tu svakako nema ničeg patriotskog, ali moram priznati da mi se od partiotske kombinacije „City“-ja i hladnjače želudac okrenuo.