Izvini, Rambo

Mali Joca, prinova u našoj familiji, tek uči da priča i, pošto mu je rečnik oskudan, a potrebe stalne i ogromne, snalazi se sa onim što zna, pa tako govori „daj!“ i kad traži i kad nudi. Ne brinem ja da on neće uskoro savladati razmenu konvencija „molim vas-izvolite-hvala-molim i drugi put“, brinem da li će mu to koristiti kad odraste. Kako sada stvari stoje, moglo bi se desiti da mu bude sasvim dovoljno i ovo „daj!“ pa ne bih volela da Joca jednog dana bude staromodan, kao što ste vi sada.

U futurističkom filmu čiji sam naslov, po običaju propustila da vidim (a sve bežeći od dugih reklamnih blokova), Stalone, koga su probudili iz tridesetogodišnjeg sna, saznaje da postoji „Švarcenegerova predsednička biblioteka“ i ostaje zapanjen otkrićem da je taj glumac bio predsednik Amerike. Budući da film nije baš najnovija produkcija, pitam se ko je tu koga inspirisao – da li su to scenaristi znali za Arnijevu političku ambiciju ili je on, gledajući taj isti film, pomislio da bi baš mogao i da se kandiduje?

Večita dilema: da li „naš narod“ voli šund pa ga ovi zato proizvode ili je „narod“ naučio da voli šund zato što, bombardovan pesmama i spotovima, veruje da ta muzika mora da nešto vredi i mora da je strašno popularna kad je, zaboga, stalno na televiziji. Radio „Šabac“, koji je nekada bio lokalna atrakcija i globalna sprdnja, postao je trend zahvaljujući sada najgledanijoj televiziji i nekolicini kafedžija u Nemačkoj koji barem jedanput nedeljno dovode pevače iz domovine pa je postalo unosno proizvoditi pevače, emitovati njihove spotove na satelitu, a zatim ih odvesti na tezgu. Ako išta, „naš narod“ i dalje misli da je ono što se emituje na televiziji – moderno (način razmišljanja zaostao iz perioda samo jednog i to državnog programa). Ali, šta pa ja znam o modi – kad sam se prenerazila što vidim devojku u crnim najlonskim dokolenicama (mrežastim) i suknji do pola kolenâ (kvrgavih), ispala sam glupa u društvu. Pa, meni je i dan-danas nejasno zašto je kravata opstala sve ove godine kao ozbiljan i čak obavezan deo garderobe kad joj je jedina funkcija da, eventualno, prekrije neku masnu fleku na košulji – u svemu ostalom samo smeta pa muškarci moraju da je sve vreme pridržavaju ili zabacuju preko ramena. Nasuprot mom mišljenju, Hrvatska je u promotivnoj kampanji predstavila kravatu („tie“, Teslu i još dve stvari na „t“ koje sam zaboravila) kao domaći proizvod kojim je Hrvatska zadužila svet. U svakom slučaju, odajem im priznanje što su, i bez medija, lokalni izum (mislim na kravatu, a ne na Teslu) uspeli da plasiraju na svetsko tržište na kojem je, iako potpuno nepotreban, opstao do danas. Neki drugi izumi nisu bili te sreće – da li ste znali da su automobil na vodenu paru i ovaj sa unutrašnjim sagorevanjem počeli da se isprobavaju i usavršavaju istovremeno? Nažalost, zbog neke marvene bolesti (slinavka, šap ili nešto takvo) zatvorena su pojilišta po Americi tako da je automobil na vodu ostao bez crpki na kojima bi se snabdevao gorivom. Da se to nije desilo, ko zna kako bi svet danas izgledao? Možda isto, što i nije baš utešna pomisao. Možda bi ova „daj!“ civilizacija svakako nastala, ne zbog nafte, tehnologije i proizvodnje niti zbog filmova i reklama, već zbog naše posvemašne lenjosti da se suprotstavljamo glupostima. Izvini, Joco, ako ti je za utehu, znaj da je nama još gore – mi u ovakvom svetu treba da provedemo starost.