Saobraćaj
Mračna strana trotineta
Anonimne prijave
Hajka i na tužioca
Pet naslovnih strana u izboru žirija
Naslovne strane u izboru čitalaca „Vremena“
1. Kraj, br. 510, 12. oktobar 2000, fotografija: Željko Šafer
2. S vetrom u leđa, br 462, 13. novembar 1999, fotografija: Peđa Kujundžić/Reuters
3. Ubijen Zoran Đinđić, br. 636, 13. mart 2003, fotografija: Aleksandar Anđić
4. Sarajevo, br. 173, 14. februar 1994, fotografija: Gilles Peress/Magnum
5. Majski grafiti, br 289, 4. maj 1996, fotografija: Draško Gagović
Van konkurencije: Krojenje kape
„Vreme“ nas danas podseća da je pre osamnaest godina, posle pada Berlinskog zida a pre raspada Jugoslavije, izašao njegov prvi broj. Nažalost, okolnosti nisu baš slavljeničke jer nas podseća i da su tih osamnaest godina ovde obeležili ratovi, autokratski režim, burna smena vlasti, ubistva i atentati. I podseća nas kako je u državi koja se smanjivala, siromašila i provincijalizovala u svemu tome bilo svedok i učesnik. Nasuprot popularnoj ali netačnoj metafori, mediji nisu samo ogledalo društva. Oni su institucija koja među prvima imenuje i definiše stvarnost. Novine nekad nazivaju „prva skica istorije“ jer ljudi i događaji koji obeleže svoje doba obično prvo obeleže njihove strane. „Vreme“ je zato rešilo da nas, za svoju godišnjicu, na ovu ulogu podseti svojim najboljim naslovnim stranama.
Žiri je imao težak posao da od skoro 1000 naslovnih strana izabere pet i među njima najbolju. Redakcija nam je olakšala rad kada je izbor suzila na 200 a onda smo i mi sebi olakšali posao odlukom da umesto jedne, odabranih pet smatramo za ravnopravno najbolje. Tih pet izabrali smo uz pomoć dva kriterijuma: jednog društvenog i jednog novinarskog. U prvom slučaju cenili smo koji je događaj nedelje koja se završava novim brojem „Vreme“ smatralo dovoljno značajnim da naslovi broj, a u drugom, kojim jezikom je to čitaocima saopštilo. Prvim kriterijumom vrednovali smo kvalitet selekcije, a drugim kvalitet interpretacije. I posao nije bio baš toliko težak. Ponekad je bilo pametnih ili duhovitih strana o danas zaboravljenim događajima, bizarnim ličnostima ili trivijalnim temama. Ponekad su važni događaji obeleženi bledim i neubedljivim rukopisom. Po mišljenju žirija, izabranih pet strana zadovoljava oba kriterijuma, a uz sve osobenosti, ovako zajedno, one pričaju i jednu priču o „Vremenu“ u vremenu za nama.
Ona počinje Sarajevom, slikom unesrećenog i razlupanog grada, tužnih bliznakinja ovdašnjeg sloma. Ova slika rata koji su se mnogi mediji trudili da sakriju, za mnoge koji u to vreme nisu čitali „Vreme“ i danas ima snagu otrežnjujućeg šoka.
Druga slika je odlazak Miloševića, dok je još bio u političkoj snazi, kad je i posle NATO bombardovanja još mislio da kontroliše sve a „Vreme“ već videlo njegov odlazak. Mnogi su kasnije koristili ovu fotografiju, objavljivali je onda kada je stvarno otišao, ali, eto, u „Vremenu“ je ona bila rana najava, što samo hrabre i retke novine rade.
Treća slika je 5. oktobar. Veliki dan iz ovdašnje kratke demokratske istorije, koji je na ovoj naslovnoj strani ovekovečen kao herojska epopeja u modernoj fotografskoj formi. To je danas za mnoge slika kroz koju pamte građanski bunt i koja govori o trenutku kada je politička promena sa ulice ušla u Skupštinu.
Na četvrtoj naslovnoj strani je Zoran Đinđić. Čovek koji je dao lice demokratskoj Srbiji našao se na ovoj naslovnoj strani i u ovoj tačnoj formulaciji „Vremena“ kada je simbolično po drugi put ubijan, da bi se njegova uloga u Srbiji umanjila, uspomena deformisala a reforme onemogućile.
Na kraju, naslovna strana o društvu koje se još klacka između prošlosti i sadašnjosti. Prošlost sada već svi izbegavaju, rado bi da je zaborave dok „šačica“ hrabrih NVO podseća da se rat ne sme zaboraviti. Kao što ova naslovna strana i kaže, sećanje je dokumentovano ali zanemareno, snimljeno ali neupamćeno. Ovde se pojavljuje kao umanjena i ekranizovana sadašnjost, kao slika sa TV ekrana i kao oteto sećanje učesnika koje je postalo javno obeležje zaborava.
Novine su važan svedok vremena i zbog toga što su pune značenja koja se otimaju kontroli. Dok smo mi pravili svoj izbor, jedna se tema sama nametnula – mnogo puta su naslovne strane „Vremena“ obeležile kape, kao mali folklorni detalj istorije presvlačenja, menjanja i zauzimanja strana, fiksiranja i promena identiteta. Neki akteri su lako i odmah izabrali svoje i ne odriču ih se čak i kad se time više ne hvale, neki ih menjaju ne znajući koja im je bolja, a neki su kasno otkrili svoje. Svi zajedno ostali su zabeleženi na naslovnim stranama „Vremena“.
Dr Snježana Milivojević,profesorka na Fakultetu političkih nauka u Beogradu
Dr Vojin Dimitrijević,direktor Beogradskog centra za ljudska prava
Aleksandar Rakezić Zograf,strip autor „Vremena“
Ako je ovo još jedan Vučićev igrokaz neće se dogoditi ništa. Ukoliko je delovanje Tužilaštva za organizovani kriminal zaista primena zakona, onda su hapšenja zbog korupcije u slučaju pada nadstrešnice udarac u kičmu režima koji počiva na bezakonju
Tužilaštvo je konačno počelo da prati trag novca i korupcije koja je možda dovela do pada nadstrešnice. Režimlije viču da je na delu “tužilački državni udar”, pokušaće da uzvrate udarac i biće, što reče Dragan J. Vučićević, „ili mi, ili oni“
Zbog čega Aleksandar Vučić organizuje nasilje ćacija i kapuljaša? Između ostalog i da bi tvrdio kako su „blokaderi“ izazvali revolt „tihe većine“. To bi mu predstavljalo povod za odvrtanje represije na maksimum sve tvrdeći da uspostavlja red i mir
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
