Granica

U prehrambenoj industriji to je onaj obim aditiva koji neka državna institucija dopušta iako zna da su beskorisni ili, još gore, štetni po zdravlje. Problem je u fleksibilnosti te granice – odnosno onih koji određuju njihovu vrednost. Ako nešto – količina teških metala u ribljem mesu, na primer – premaši dozvoljenu koncentraciju, problem se lako rešava. Podignemo granicu dozvoljenog.

Tako je bolest ludih krava s kraja prošlog veka raskrinkana kao posledica gramzivosti prehrambene industrije. Njen uzročnik je glad za profitom, kao što je „Vreme“ pisalo još 2006. „Naime, radi pospešivanja rasta tovljenika, odnosno veće mlečnosti muzara, iako je reč o biljojedima, hrana im je ´obogaćivana´ osušenim i samlevenim ostacima životinja, koštanim i krvnim brašnom od mesa, napravljenim između ostalog i od životinja iste vrste, čime su prinudno postale kanibali, te nije ni čudo što su neke od njih poludele.“

A sada se pitamo šta je sa mlekom i aflatoksinima, otrovima koji se ubrajaju u grupu najkancerogenijih poznatih supstanci.

Odgovor je isti: država nas uverava da se kreću u granicama dozvoljenog. Ali, ima i glupo pitanje: ko utvrđuje da je smrtonosno u hrani uopšte dozvoljeno?

I gde je tu granica?