Dama od snova i akcije

Trening psihoanalitičarka Tamara Štajner Popović je u 64. godini izgubila jednu od retkih bitaka – sa svojom teškom bolešću. Kako je napisao ugledni svetski psihoanalitičar Dejvid Saks, „svet će biti siromašnije mesto bez nje, ali i bogatije jer je u njemu živela“. Živela je strasno, sa snovima i vizijama koje je ostvarivala zahvaljujući svojoj ogromnoj energiji, posvećenosti, hrabrosti i političkoj inteligenciji.

Tamara je nesporno bila prva dama i zvezda beogradske psihoanalize, tvorac i najveći borac za status Beogradskog psihoanalitičkog društva kao punopravnog člana Međunarodne psihoanalitičke asocijacije. Imala je veliki ugled i u svetskoj i evropskoj psihoanalitičkog porodici, a posebno u Institutu za Istočnu Evropu čiji je kreator, zajedno sa Han-Grin Praken. Od nje su traženi saveti i mišljenja jer je imala briljantan um i dubok i sveobuhvatan pogled na perspektive razvoja psihoanalize i širenja psihoanalitičke teorije i prakse. Nije se mirila sa prosečnim i zatečenim, već se hrabro i nezaustavljivo borila za ravnopravnost svih analitičara u analitičkom svetu, posebno onih koji su imali hrabrosti da se edukuju i bave psihoanalizom u sredinama koje to nisu prihvatale i podržavale. Između ostalog, zato je i bila predsednik Komiteta za nove psihoanalitičke grupe u okviru Evropske psihoanalitičke federacije.

Osnove psihoanalitičke misli i rada su u našoj sredini uspostavili, posle Drugog svetskog rata i u godinama koje su sledile, Vojin Matić i njegovi učenici. Međutim, tek Tamarin dolazak na psihoanalitičku scenu doneo je novu energiju, ideje i aktivnosti koje su dovele do toga da je beogradska psihoanaliza prepoznata i prihvaćena kao ravnopravan član svetske psihoanalitičke zajednice. Bile su to za nju i njene saradnike teške godine borbe protiv sumnji i predrasuda zapadnog analitičkog sveta. Tamarina neustrašivost, neviđena upornost i optimizam su to promenili. I ne samo to. Njeno mišljenje i pomoć je taj isti zapadni svet kasnije tražio u raznim profesionalno i politički delikatnim situacijama. Bila je diplomatična, kada je trebalo, ali češće i pre svega nezadrživo uporna i ubedljiva. Autentična, vrlo individualna, sa retkom sposobnošću da svoju individualnost, verovanje i vizije promoviše u okviru sistema.

Tamarino znanje, kreativnost, profesionalni izazovi, radoznalost i energija su bili stalni podstrek za saradnike, a inspiracija za mlađe kolege. Za mlade je uvek imala vremena – za njihove dileme, sumnje, teskobe, i virtuozno je uspevala da ih ohrabri, podstakne, podrži, da im pomogne. Na svim analitičkim konferencijama i skupovima, koje je sa saradnicima organizovala, mladi su uvek imali zapaženo mesto, da pokažu šta znaju i mogu, da pokažu da psihoanaliza nije dinosaurus koji više nikoga ne interesuje, koja nema nove ideje, energiju i sledbenike. Tamaru je neopisivo radovalo pojavljivanje i afirmacija novih ljudi. Otuda su brojni psihoanalitički skupovi vratili na našu scenu psihoanalizu kao živ i sve bogatiji sistem razmišljanja, objašnjenja psihičkog života i ponašanja pojedinaca, ali i velikog broja društvenih pojava i ponašanja grupa. Tamari se dopadala misao znamenitog francuskog psihoanalitičara Andre Grina koji je, jednom prilikom, rekao: „Kao što demokratija nije savršen sistem za uređenje društvenih odnosa, ali za sada ne znamo za bolji, tako i psihoanaliza nije savršen sistem za razumevanje psihičkog života, ali ne znamo za bolji.“

Tamara Štajner Popović je bila prisutna uvek, svuda i u svemu što je imalo bilo kakve veze sa psihoanalizom, na podsticajan, ali nekada i zahtevan način. Nije štedela sebe, pa ni druge. Otuda njeno angažovanje kao predsednice Studijske grupe, trening komiteta i brojnih drugih tela našeg analitičkog Društva.

Nikoga nije ostavljala ravnodušnim. Bila je specifična po briljantnoj inteligenciji, vrcavosti ideja, uverenosti u vizije i dobrobit za sve, kreativnoj misli, profesionalnosti i vulkanskoj energiji. Bila je jedinstvena, neponovljiva i harizmatična. Zadužila je, osnažila i obogatila psihoanalitički svet i ne samo njega.