Biću bolji

Imam konkretan predlog. Da ne budem pretenciozan, ali da ipak kažem: imam ideju. Kako dočekati Novu godinu. Ukoliko još postoje ljudi koji nešto čekaju. Ova ideja je došla iznenada, koristio sam iskustvo, sopstveno i tuđe, naravno. Spontanosti nema uopšte, da se razumemo.

Niko ne zna šta ga čeka, ali da počnemo ovako: odnosi se i na usamljene i na porodične ljude, kao i na one koji poznaju ljude i imaju prijatelje, i na one koji nemaju prijatelje. Ili imaju neprijatelje, svejedno je. Što se snabdevanja tiče, za praznične dane, svedite to na minimum. Ionako je teško izdržati gužvu unezverenih koji jurcaju i izgledaju kao da nikada ništa više neće raditi, nijedna prodavnica, nijedna piljara, ništa. Nikada više.

I da budem konkretan: vama treba samo omiljena srpska voćka bensedin od 10 mg, pola kolograma kiselog kupusa, pola kilograma mesa, crnog luka, kisele pavlake, što više piva, ili vina, po izboru, jedna knjiga, takođe po izboru, mada preporučujem religiozno štivo, recimo Berđajeva. Televizor isključiti.

I sve počnite već tridesetog decembra, u nedelju. Negde pre ponoći, posle tri ili četiri piva, krknite jedan bensedin.

Trideset prvog decembra probudite se oko podneva. Verujte u Boga. Čitajte Berđajeva barem sat vremena. Može i duže, na vama je. Mislite na Bunjuela i Hičkoka, ne uključite televizor. Istuširajte se i bacite se na posao. Skuvajte sekelji-gulaš. Prosto je: dinstaš luk, pa meso isečeno na sitne komade ubaciš unutra, posle toga iseckani kupus, malo aleve paprike, malo soli, malo vode, šporet na jedan i po, iz solidarnosti. I pošto sve to traje, čitajte. Verujte u Boga. Pijte pivo. Ignorišite petarde, to su samo deca. Deca ionako svakog dana nešto čekaju, ali jedino tog dana imaju petarde. Uz pivo pojedite par sendviča, ili već nešto sitno.

Kasnije, znači uveče, probajte sekelji-gulaš koji ste skuvali. Ali samo probajte. Zatim proverite kako stojite sa toalet-papirom, za svaki slučaj, jer ako nije uspelo, može da bude posla u klozetu.

I onda, na kraju, posle vere u Boga, čitanja Berđajeva i ispijanja piva, odmorite se. Pojedite jednu omiljenu srpsku voćku od 10 mg.

I probudićete se ranije, oko jedanaest. Doručkujte ono što ste kuvali prethodnog dana, ali na brzinu, s nogu. Izađite prvog januara napolje, što pre. Da vidite nešto.

Nema nikoga, gde god stanovali. I onda se pojavljuju, jedan po jedan. Ljudi koji se, još pijani, vraćaju kući. Ali njih nije mnogo. Najviše je onih koji se nigde ne vraćaju, i nigde nisu bili prethodne noći, i ništa ne čekaju. Većina izgleda baš tako: ništa im nije jasno.

Ima ih mnogo: pričaju sami sa sobom, gledaju u zemlju prekrštenih ruku iza leđa. Ne izmišljam, video sam to. Samo hodaju, mumlaju, i ništa ne čekaju. Daleko od toga da nešto slave.

A onda, posle par sati hodanja u takvom društvu vratiš se kući, i pojedeš ono što si skuvao. Popiješ par piva, skloniš omiljenu srpsku voćku od 10 mg i Berđajeva, za neke druge dane, i doneseš par odluka: biću bolji ovde, i tamo, i tu i uvek.

I zaspiš. I kad zazvoni telefon, kažeš da si još u krevetu, pošto si se „neviđeno“ dobro proveo. Čujemo se sutra.