Ajfon

Uđeš u bus, svaka druga mlađa osoba hvalisavo drži u ruci mali aparat, telefon li je, šta li je, i hipnotički gleda u ekran, ne bi li se javio neko ko neće da se javi.

Šta to drže u rukama?

Jedan upućeni mlađi čovek znalački objašnjava:

Ono što nije običan mobilni telefon, to je ajfon (iPhone), od januara 2007. kada je lansiran kao pronalazak godine, najpopularniji multimedijalni pametni telefon, smartfon (smartphone). Taj smartfon ima osetljivi ekran, multi tač ekran (multi–touch screen), koji reaguje na različite dodire. Nema fizičku tastaturu (physical keyboard) već se virtuelna tastatura (virtual keyboard) na dodir pojavljuje na tom tač skrinu. Funkcioniše i kao telefon kamera (camera phone). Ima ajpod (iPod) za pregledanje slike i plejer (portable media player), za reprodukciju slike i zvuka. Ima minimalni interfejs (hardware interface) serijski priključak, vezni sklop… Može da prenosi tekstualne poruke (text messaging) i vizuelne i glasovne poruke (visual voicemail)…

Dok vam pričaju o tom setu uređaja na dlanu, sitnijih od nekadašnje najsitnije špijunske opreme, povezanom preko interneta ili lokalne bežične mreže (Wi–Fi connectivity) sa spoljnim svetom, sigurno i sa Onim Kaubojem, morate se setiti kako je onaj bivši cijaš Edvard Snouden provalio da se tamo sve sluša i snima, pa ga sad jure po svetu – od Hongkonga, preko Moskve i Havane do Lime.

Generacija koja je odrasla na Orvelovoj 1984. sa užasom zaključuje kako se proročanstva, kao i vicevi, nažalost ispunjavaju, kako je zahvaljujući tehnologiji omogućena kontrola svih i svakoga od strane Velikog brata, na koju svi pristaju…

Ova ajfon generacija (neki je zovu i tviter generacija), međutim, tu stvar okreće naglavačke. Vesti od Ankare preko Atine do Rija govore o tome kako se mladi veoma brzo okupe zahvaljujući povezanosti preko ajfon smartfon društvenih mreža i, tako okupljeni, obaraju vlade i režime.

Ne verujete.

Ne verujem ni ja, ali tako javljaju.