Život na planini

U proleće vredni ratari obrađuju rodnu zemlju, leti se kosci nadmeću u brzini i izdržljivosti, padaju snopovi trave, pšenice i ječma pod oštrim čeličnim sečivom. Bašte pune povrća održavale su žene, vredne kao pčele. Polja se zalivaju iz akvedukta (Mijatovića jaz) dugačkog 18 kilometara, čudo narodnog graditeljstva. Dečja graja i galama remete savršeni prirodni mir zapadnog obronka Kopaonika. Što se leti privredi u tome se zimi uživa, kao mravi iz basne. Sušeno voće i sušeno meso ispunjavaju tesnu sobicu u kojoj se oko ognja tiska dvadesetak stanovnika jedne bačije na niskim „tronoškama“. Deca otvorenih usta slušaju priče starijih, nakon brzog i nemilosrdnog uništavanja obroka od kačamaka ili proje. Porodice su se nazivale zadrugama, zbog velikog broja članova. Za konje i volove koje je imalo svako domaćinstvo nije bilo odmora ni zimi: čekale su ih zaprežne sanke kojima bi domaćin otišao do obližnje Raške, ako ne češće a ono bar jednom nedeljno, na pijacu.

Naravno da se takva slika planinskih sela Lučno, Gornjeg i Donjeg Kremića i Dragodanja može dočarati samo pričom retkih svedoka koji su ostali ili opstali na ovim prostorima. Danas je slika ovih sela sumorna kao novembarsko vreme. Da bi se došlo do Kremića, na zapadnim obroncima Kopaonika, treba preći sedam kilometara jakog uspona po neravnom i blatnjavom šumskom putu za koji ne važi XXI vek. Ovde ni reli vozač Markus Gronholm ne bi poželeo avanturu. Njive su se zalivadile jer nema ko da ih obrađuje, a mnoga imanja prekrila je bujna, divlja vegetacija. U selu nema više vrednih ratara, đaka, ni neženjenih seoskih momaka. Poslednje veselje održano je pre dvadesetak godina, pamte stari.

Nema telefona, a od telvezijskih programa jedino je moguće videti RTCG1 i RTCG2, tako da je uzaludno plaćanje pretplate nekome ili nečemu što se zove Javni medijski servis Srbije. U Donjem Kremiću stalno živi nekoliko starih ljudi i žena, u Gornjem Kremiću nema više nikoga, u Lučnom stanuje svega petoro starih i oronulih, a selo Dragodanj živi usamljeno sa poslednjim starcem na plećima. Povremeno ih posećuju već vremešna deca sa svojim unucima.

Stanovnici sa ovog područja krenuli su nakon Drugog svetskog rata, najviše šezdestih godina, put Kraljeva udaljenog osamdesetak kilometara i obližnje Raške. Najpre zbog usitnjenih poseda, teškog rada u poljoprivredi, malih ulaganja u društveni standard na selu, nesigurnih i malih dohodaka, veće zarade u gradu, a zatim i zbog loše putne mreže koja je otežavala i otežava komunikaciju seoskih naselja sa opštinskim centrom, Raškom. Planinska sela napustili su uglavnom mladi ljudi koji su stekli neke kvalifikacije i završili škole. Gradovi su nudili život koji obezbeđuje posao, život i perspektivu.

Skromna kućica bake Dobrinke Milojević (1929) drži pod svojim krovom kredenac star sedamdesetak ili više godina, kako ona kaže. Ispod televizora stoje naslagane kutije lekova kao u gradskoj apoteci. Dok stavlja kafu na šporet „smederevac“, rado se priseća nekad punog sela Kremiće. „Ovde je svako domaćinstvo imalo krave, ovce, koze, konje i volove. Sejalo se i sadilo. Uzgajala se pšenica, a danas je nema ni za panaiju“, kaže Dobrinka, baka s duhom i pamćenjem tridesetogodišnjakinje. Sa osmehom na licu priseća se seoske zavetine Tomine nedelje, kad se igralo kolo do kasno u noć ispod hrasta starog osamsto godina. U selu nije bilo harmonikaša, ali je bilo dobrih frulaša. Svako selo imalo je najboljeg igrača kola, a u ovom je to bio Branislav Maksimović. Hrast s rasponom krošnje 25 metara danas je oboren i niko ga ne dira, kažu – svetinja. Dobrinka danas živi od osam hiljada dinara penzije. Često boravi kod sina u Raškoj koji vodi brigu o njoj. On dođe na nekoliko dana da je obiđe i da joj donese namirnice na duže vreme i u šali kaže da su jogurt i mleko ovde daleka prošlost, to može samo da se vidi u izlogu – kad krene kod lekara u Rašku.

Najbliža prodavnica nalazi se u selu Brveniku, šest kilometara od Kremića. Autobus ovuda nije prošao decenijama. Vremešna starica kaže da drži sedam kokošaka i uhranila je dve svinje, malo održava baštu i voćnjak, a u tome joj sin pomaže. Domaćinsku kuću smo napustili tek kad smo popili kafu, sok i kremićansku rakiju, koja važi za najbolju u raškom srezu.

Oko Kremića vide se gola brda kopaoničkog masiva. Kopaonik je do dolaska Rimljana bio sav pod šumom, koju su posekli zbog rudarstva na Srebrnoj planini, kako su zvali Kopaonik. Baš u Kremiću su pronađeni ostaci rudarske aktivnosti, u okviru arheometalurških istraživanja. Pod Turcima seča šuma je nastavljena, a i posle oslobođenja od Turaka krčenje je uobičajeno zbog uzmicanja stočarstva pred zemljoradnjom i povećanjem broja stanovništva. „Nemci su za vreme okupacije 1942/43. odavde odvozili drva u velikim količinama“, kaže Slobodan Kovačević, šumar po zanimanju. On priča da je ovaj kraj nekada bio i bogato lovište, ali da su divlje svinje istrebljene prekomernim lovom i trihinozom. Vukova ima sve manje jer nemaju šta da jedu, ni u šumi ni u selu. Pri odlasku nam pokazuje kuću nalik vikendici u koju niko ne dolazi godinama.

Neki (bivši) stanovnici sela Kremiće, Dragodanj i Lučno, koja nisu imala atar pored asfaltnog puta, odselili su se u Brvenik i nekoliko okolnih sela, kraj same ibarske magistrale, na svega nekoliko kilometara od Raške. Pre svega da bi bili bliže autobuskoj stanici i radnom mestu, prodavnici, lekaru, školama… Povratnika u selo gotovo da i nema, iako su porasli troškovi života u gradu, a mnogi su na svojoj koži osetili pad životnog standarda. U selo su počeli da se vraćaju radnici sa najnižim platama. Primer – sada dobrog domaćina – je Miroljub Knežević Baja, koji se vratio u Kremiće i ovde je najmlađi stanovnik, sa svojih 57 godina. Po zanimanju je varilac, radio je u preduzeću koje je propalo, kaže. Vlasnik je pedesetak ovaca, ima četiri krave i četrdeset društava pčela, a ima i zemlju koju mu je otac ostavio u amanet. Mehanizacija, traktor i prključci, stara je dvadesetak godina.

„Kosim pola seoskih imanja onima koji su otišli, idem u seču drva, prodajem stoku i opet čovek ne može ništa da učini“, opisuje Baja svoj život. Kaže da je vlada lepo zamislila pomaganje poljoprivredi ali da to na terenu ne funkcioniše nikako. Po grlu trebalo bi da uzme određenu sumu novčanih subvencija, kao i po društvu pčela, ali to nema ko da registruje. To ga čini besnim. „Rešio je bog da se ugasi i ovo selo, kao i sva okolna. I ja pravim kuću dole, pored magistrale. Otići ću jednog dana, uživaću i čuvaću unučiće“, kaže Baja.

Za ovih nekoliko staračkih domaćinstava nema ko da ukrade nekoliko kilometara autoputa. Neka sela u okolini Raške koja su blagovremeno dobila asfalt i telefone koliko-toliko nose krst života, opirući se „modernoj“ Srbiji, svakako ne svojom krivicom. Šta radi „moderna“ Srbija?