Koliko biste platili da prespavate noć iza rešetaka? Unekoliko perverzno pitanje, dilema one vrste koja nam se ne postavlja baš često. Tačnije – nikada. S druge strane, pravi izazov za prosečnog građanina, koji nije u sukobu sa zakonom i nema mnogo prilika da oseti sve blagodeti tišine koju pružaju debele zatvorske zidine.
Većina iz razumljivih razloga ne žali što je uskraćena za to prekrasno životno iskustvo. Ali, ako vas put nanese ovih dana u Ljubljanu, imate šansu, štaviše – priliku da među prvima veoma povoljno i uz neočekivan komfor doživite i tu avanturu. San u bivšem vojnom zatvoru nekadašnje JNA postao je java kada je početkom prošle sedmice svečano otvoren omladinski hotel Celica (Ćelija) usred napola razrušene bivše najveće vojne kasarne u Ljubljani, u Metelkovoj ulici. Nije to bilo kakav zatvor, već zatvor sa istorijskim pedigreom u kome su tamnovali mnogi. Od zarobljenih vojnika srpske vojske u vreme Austrougarske, preko partizana i ilegalaca tokom Drugog svetskog rata kada je zatvorom upravljao nemački Gestapo pa do onih onih koji su bili optuženi za špijunažu protiv SFRJ ili izdavanje vojnih tajni, što je bio slučaj, na primer,sa Janezom Janšom i njegovim drugovima krajem osamdesetih, tik pred raspad države.
Istini za volju, bivše tmurno, depresivno zdanje na zadovoljstvo današnje klijentele, bar što se opreme tiče, više ni po čemu ne podseća na nekadašnju tamnicu. Posle čitavih deset godina obnavljanja i filigranskog rada, što su bratski finansirale ljubljanska opština i inače veoma bogata ljubljanska studentska organizacija, bivši zatvor u Metelkovoj ulici je uz autorski doprinos oko 80 domaćih i stranih umetnika i arhitekata dobio tako osoben izgled da ćete nešto slično teško pronaći u širem i užem okruženju.
UNIKATNE ĆELIJE: Zatvor i cela kasarna u Metelkovoj ulici ispražnjeni su i napušteni sredinom 1991. godine, kada je tadašnja JNA napustila Sloveniju posle desetodnevnih sukoba i odluke tadašnjeg Predsedništva SFRJ. Iz prostorija je odneseno i iz zidova iščupano sve što se poneti moglo, a ispražnjene i demolirane odaje ubrzo su posetili oni koji su bili najzaslužniji za „oslobađanje Metelkove“. Potpisnica ovih redova imala je tada retku priliku da u omanjoj grupi posetilaca, među kojima su bili Igor Bavčar, predsednik tadašnjeg Odbora za zaštitu ljudskih prava, Janez Janša, najpoznatiji pritvorenik iz onog vremena, i mirovnjak Marko Hren, razgleda objekt u kome je Aleksandar Vasiljević (KOS JNA) tri godine ranije saslušavao Janeza Janšu, Ivana Borštnera i Davida Tasića (tu nedostaje Franci Zavrl, pa da bude potpuna tzv. Četvorka, čije hapšenje je u Sloveniji izazvalo dalekosežan pokret za osamostaljenje krajem osamdesetih). Tom prilikom nije falilo reminiscencija, a život je opet ispao mušičav scenarista pa je Janez Janša postao žrtvom nemilog incidenta; sve kako bi okupljenim prijateljima i sledbenicima pokazao „kako je to izgledalo“, Janša je ušao u „svoju“ ćeliju i stao iza rešetaka. Vrata su škljocnula i na opštu paniku – ključa nije bilo. Nigde. Janša se kiselo mrštio s druge strane, kamaradi su se unervozili, priseban je bio samo fotograf. Nevolju je presekao krupni Igor Bavčar, kome su odnekud doneli masivno oruđe, pa je uz podsmešljiv uzdah „zar ponovo moram da te vadim?“ pijukom razvalio vrata ćelije.
Od tada je prošlo mnogo godina. Janez i Igor posle više nisu bili prijatelji, već ljuti rivali, a Metelkova je tiho propadala. Zgrade bivše kasarne verovatno bi bile srušene i sravnjene sa zemljom kao većina ostalih širom Ljubljane i Slovenije, da Metelkovu, simbol „totalitarizma“ ali i „oslobađanja“, nisu na prečac zauzeli alternativci, pripadnici raznih umetničkih grupa, skvoteri i mirovnjaci. Gradska vlada je očajnički tražila rešenje, bilo je tu seče struje i vode, pa naprasnih akcija bagerom, ali uzalud – rušenja nisu uspela, ne samo zato što su skvoteri „svoju teritoriju“ uspešno branili telima i parolama već zbog naročite uloge medija. Kada je rušenjima sklonu desnicu na kormilu gradske vlade zamenio Drnovšekov LDS, više niko nije se usudio da takne supkulturnu scenu s jakim saveznicima u vlasti. Tako su se u Metelkovoj ređale izložbe i tribine, prostor je u međuvremenu donekle uređen, a uređenju je služilo sve, čak i izraubovane klozetske šolje, koje su pretvorene u živopisne žardinjere.
Predstavnici desnice su u međuvremenu okrenuli ćurak, pa se gradska uprava ubrzo našla pred zahtevom da zdanje bivšeg zatvora u Metelkovoj, kao omaž mukama junaka slovenačkog osamostaljenja, naročito Janše, dobije status kulturnog i istorijskog spomenika, koji bi svedočio o strahotama koje je iza zidina preživeo njihov šef. Manevar nije uspeo; nije bilo lako gurnuti pod tepih kazivanja „mrskih okupatora“, koji su Janšino zatvorsko stanje ocenjivali kao super jer je „pojeo ćuftu“, niti umanjiti šok sledbenika posle jeretičke ispovesti Janšinog glavnog islednika Ace Vasiljevića da je Janez u zatvoru zajedno sa svojim tlačiteljima lizao sladoled i zobao tepsije svežih trešanja. Otuda se ideja opozicije o kanonizovanju vojnog zatvora nikako nije dopala vladajućoj garnituri. Otuda čak ni spomen-ploča, koja je trebalo da podseća sunarodnike da je upravo tu rođeno „slovenačko proleće“, nikada nije ugrađena u zidine kazamata u Metelkovoj.
BITKA ZA METELKOVU: A bio je tu i jak finansijski momenat – gradska vlada, kojoj je dugo šefovala Vika Potočnik, članica LDS-a tadašnjeg predsednika vlade Janeza Drnovšeka, došla je 2001. godine do računice da godišnje gubi 30 miliona tadašnjih nemačkih maraka, koje bi inače naplatila na račun poslovnih objekata i iznajmljivanja garaža izgrađenih na toj, ekskluzivnoj lokaciji blizu strogog centra prestonice. Nećkanje oko sudbine zatvora i konačna odluka da ostane gde jeste koštali su grad 9000 kvadratnih metara što za potencijalne stanove i lokale što za 180 garažnih mesta. Zato je 2001. godine naprasno potpisano „pismo o nameri“ između rektora Univerziteta, tadašnje gradonačelnice (Potočnik) i vlade, prema kome bi na tom prostoru izrasle likovna, muzička i akademija za pozorište i film (koju upravo izbacuju iz denacionalizovanih zgrada, koje država vraća Katoličkoj crkvi), ali su ideju odbacili Mirovni institut i druge institucije koje su se već čvrsto usidrile unutar bivše kasarne.
„Bitka za Metelkovu“ je sve više dobijala ideološki karakter. Deo društvenih pokreta tzv. civilnog društva video je u „oslobađanju“ (tačnije – osvajanju) prazne kasarne, koja je izgrađena daleke 1882. godine kao belgijska kasarna za austrougarsku vojsku, svoju virtuelnu pobedu nad prezrenom vojskom raspale države. Varnice su bile neizbežne jer je isto mesto ujedno htela da overi desnica, kako bi obezbedila hram za poklonike Janeza Janše. Pat pozicija je razrešena uvođenjem u igru potpuno novog projekta – pretvaranje vojnog zatvora u „motel“, što je bila jedna od retkih ideja koja nije naišla na otpor supkulturnih stanovnika Metelkove.
Rezultat desetogodišnje obnove više je nego impresivan. Već na prvi pogled ovo živopisno zdanje bukvalno štrči iz monotonije čelično-staklenih bezličnih zgrada u okolini i ružnoće železničke a naročito autobuske stanice. Mali, četvrtasti prozori zadržali su rešetke spolja, a svaka soba u hotelu pored rednog broja ima natpis „ćelija“; na dovratku je zalepljena neugledna ceduljica sa imenom arhitekte koji je od svake pojedine ćelije napravio unikat, bukvalno. Nijedna soba (izuzev na drugom spratu, gde su jednostavni četvoroposteljni apartmani) ne liči na drugu. Neke su naizgled asketske, jednostavnih kreveta sa gvozdenim okvirom, neke romantične sa neobičnom, polukružnom posteljom, do koje se stiže preko dva drvena, ovalna stepenika… Na zidovima mnogo neobičnih detalja, starinskih predmeta, slika, tapiserija, čudne prozorske klupe, police, skulpture… Svaka soba je pravo malo remek-delo. Jedna je uređena kao slikarski atelje, druga podseća na zidanu peć s lončićima. U trećoj je umesto praga na tlu duboka staklena vitrina, u čijoj dubini se skriva šesnaest glinenih figurica, koje je izradio priznati britanski vajar Antony Gormley. Svaki gost te sobe imaće mogućnost da zbirci doda i svoju figuru, ako želi. Atmosfera je prijatna, neobična, zato pomalo zaverenička, opija prijatan miris drveta koga izvođači nisu štedeli. Pazilo se na svaki detalj, kreveti udobni, ni malo „ćelijski“. Nije čudo da na recepciji, u prizemlju, stoji obaveštenje da se zainteresovani mogu priključiti organizovanim „ogledima“ za turiste, svakog dana u 11 sati.
Pažnju recepcionera privući ćete udarcem dlana na stari kompas. Na mestu gde je sada recepcija nekad je bila soba istražnog sudije. Širok hodnik u prizemlju zaobljen je i izdignut na sredini, pa je teško hodati pravo, što je i bila namera graditelja – da vas teža povuče levo ili desno, gde se nalaze tzv. slovenačka trpezarija (i internet kafe) a nasuprot njoj zanimljiv sobičak u „orijentalnom stilu“, sa niskim pletenim taburetima i neobičnim stolovima, baš na mestu gde je nekada bila prostorija za saslušanja. „Nudimo klasične dvokrevetne sobe, ali i veće apartmane sa sedam do četrnaest kreveta“, objašnjava simpatična recepcionerka i vodi nas na prvi sprat, gde je centralni hodnik čista suprotnost donjem – tu je pod udubljen, „sve da bi se hodalo po sredini i time očuvala intima privatnosti u sobama“. Tu ih je 20, imali smo sreću da vidimo većinu kroz originalne rešetke, koje čine unutrašnja vrata svake sobe, spoljna su ipak klasična, drvena. U ovako radikalno izmenjenom ambijentu nije se lako snaći, pitamo koja je ono bila ćelija u kojoj je nekada bivao Janša i u kojoj se kasnije tako malerozno obrukao. Začudo, sad se više ne zna koja je ćelija Janšina – pitali su isto i njega, nedavno, ali se ne seća koja beše, kaže glavu je morao imati pognutu. I, osta bez obeležja. A i kako bi drugačije, šta bi mislili naraštaji kad vide tu skromnu raskoš, kako da zamisle vođu kako je unutra patio…
Umetnički doprinos je vidljiv i na drugim mestima u hotelu. Na prvom spratu je velika freska ruskog umetnika Maksima Isaajeva, koji je u Sloveniju došao 1998. godine, dok je profesor arhitekture finskog roda Juhani Pallasmaa, koji predaje u Njujorku, poslao detaljnu skicu arhitektonskog uređenja jedne od „ćelija“. U hotelskoj galeriji čekaju na sud javnosti dela Natksa Devičenta, Bingena de Pedra i Juana Karlosa Kardenasa, trojice baskijskih umetnika.
KAMUFLAŽA ILI JERES: Na prvom spratu su sanitarije zajedničke, dok svaki apartman na drugom ima malo, posebno kupatilo. Jedna od ćelija je pretvorena u kapelu, nazvanu Kutak mira, nameštaj je skroman, sve je u japanskom stilu, a u pet niša u zidu nalaze se svete knjige i sakralni predmeti pet najvećih svetskih religija, hebrejske, hrišćanske, islamske, hindu i budističke, dok je šesta niša prazna, namenjena ateistima. Da izgled zatvora ne bi u potpunosti pao u zaborav, jedna ćelija očuvana je u originalnom obliku, zajedno sa fotografijama svih zatvora iz nekadašnje Jugoslavije te samica u podrumu. Ovalna struktura hodnika ima još jednu ulogu – širok hodnik u prizemlju vojni zatvorenici svojevremeno su čistili tako da su dvojica na ćebetu vukla trećeg, pa je otud sad namerno izdignut na sredini, da putnike i posetioce u „javnom“ delu zgrade natera da se drže jedne ili druge strane, dok je na prvom spratu hodnik udubljen poput cevi i „gura“ posetioce jednog ka drugom.
Nisu, međutim, svi oduševljeni novim ruhom bivšeg vojnog zatvora, koji je decenijama bio strah i trepet za osumnjičene špijune i državne neprijatelje u ovom delu nekadašnje zajedničke države. Nije sporno da su mnogi bivši stanari današnjeg hotela ogorčeni i nimalo naklonjeni „novom ruhu“ zatvora u Metelkovoj. Pre petnaestak godina u nekom seocetu kod Bleda upoznala sam jednog od pritvorenika Metelkove, muzičara Agopa Stepanjana armenskih korena, koga je Vojni sud u Ljubljani 1984. godine osudio zbog „špijunaže, terorizma i neprijateljske propagande“ u korist – Bugarske. Agopu je po izlasku iz zatvora slaba uteha bila da su mnogi dokazi jasno ukazivali da se radilo o montiranom procesu. Umro je u januaru ove godine, a njegova supruga Cveta bi, „kad bi se pitala, najradije zapalila“ Ćeliju. Jer su u istražnom zatvoru u Metelkovoj „krivicu priznali svi optuženi“. Zašto? Zato što je, na primer, njen suprug u svojoj, nimalo šik ćeliji u Metelkovoj, smršao 18 kilograma! Bilo je to vreme gulaga i nebranjene torture, pa su u ćelijama svetla stalno gorela, a san, ako bi ikoga od zatočenih i stigao, nije dugo trajao pošto su čuvari udarali pendrecima po rešetkama. Zatvorenici su se ujutro umivali na brzinu, kada su smeli da izađu do sanitarija, da prospu i operu kible. Nema boga da razuverite većinu bivših kažnjenika da u zidovima zgrade ima „toliko grozota da je to sigurno negde ostalo“. U obilazak Ćelije svratila je i neka starija gospođa, užasnuta što je mesto gde ju je pre toliko decenija mučio Gestapo sad pretvoreno u komercijalnu spavaonicu.
Međutim, zla sudba nesrećnika, loša karma, kako neki rekoše, nije oterala goste. Tek što je otvoren, hotel je već pun (96 kreveta) i radi punom parom. Možda su tome doprinele pristupačne cene (14–18 evra noćenje za odrasle, deca uživaju određene popuste), pošto u Ljubljani ne samo da nema dovoljno hotela nego uopšte nema onih sa svakom džepu dostupnim cenama. U većini je noćenje skuplje od 100 evra po osobi. A možda je popularnosti doprinela činjenica da se u samom hotelu i njegovoj okolini svakodnevno odvijaju najrazličitiji kulturni događaji. Drugim rečima, onaj ko se nameri da spava u Ćeliji mora da se pomiri i sa supkulturnim okruženjem, koje je ponekad glasno, iako ni to nije nužno.
Ostaje pitanje hoće li gradski oci preko Ćelije polako metastazirati i u ostale delove od države otrgnute i nezavisne „Metelkove“, pa će vlast mir hotela iskoristiti za uspostavljanje „javnog reda i mira“ te „sanaciju“ komune ili će koegzistencija postati trajna. Zasad metamorfoza zatvora u hotel ide glatko. Kad se sve sabere, mnogo puta su hoteli i druge zgrade pretvarani u zatvore. Mnogima su kuće pretvorene u zatvor. Nema baš mnogo slučajeva da su zatvorske katakombe pretvarane u hotele – a činjenica da se to ipak dešava nudi tračak nade za one koji još veruju da ovaj, naš svet može nekako da se popravi. Nema sumnje da se hodočasnicima, onima koji žele da posete taj jedinstveni umetnički spomenik i ujedno jeftino prespavaju, zbog postojanja Ćelije pruža prilika za osmatranje Ljubljane iz sasvim drugačije perspektive nego do sad. Niske cene nisu stvar hira ili straha „od loše reputacije“, već činjenica da je Ćelija namenjena prevashodno mlađim putnicima, iako ovaj otkačeni jouth hostel, zanimljivo, ne postavlja nikakva starosna ograničenja. Sve ostale informacije o Ćeliji nalaze se na ili info@souhostel.com. Pod sloganom: Nikad više zatvor!
