Zašto nas fasciniraju životinje

Kamila Ila Kofler je fotografisala životinje, ona je prva predstavnica animalističke fotografije na svetu. Ime određuje čoveka, reklo bi se.

Retki su oni koji znaju za nju, pa je izložba Kamila Ila Kofler: Pogled u svet životinja u Muzeju primenjene umetnosti ujedno i prilika da se ovdašnjoj javnosti otkrije ova fotografkinja. Prikazane su digitalne reprodukcije Ilinih fotografija i dokumentarnog materijala koje je Muzeju ustupio Prajor Dodž, vlasnik autorskih prava nad njenom zaostavštinom, američki muzičar, pisac, kolekcionar i fotograf. Autor izložbe je Jasna Kujundžić Jovanov.

Kamila Henrijeta Kofler rodila se u Beču 1911. a umrla u Nju Delhiju 1955. godine. U Beograd je došla 1926. godine da studira vajarstvo u Umetničkoj školi u klasi Petra Palavičinija, a i da se pridruži majci koja se tu doselila nakon razvoda, gde je počela da radi kao dekorater otvorivši salon za uređenje enterijera “Lepi dom”, u kome su priređivane izložbe i prodavane slike značajnih srpskih autora. Kad su kolege u Umetničkoj školi u Beogradu počele da je zadirkuju zbog imena, promenila ga je u Ila (Ylla). U svetu je znaju kao Ilu Kofler.

Fotografisala je životinje, domaće i divlje, u različitim okruženjima – na ulici, u svom pariskom, a zatim i njujorškom ateljeu, u zoološkim vrtovima i pred kraj života, one divlje u njihovom prirodnom staništu – u divljini Afrike i Indije. Fotografijama je prikazala kako životinje komuniciraju, njihov odnos prema potomcima, njihove reakcije, pa i jedan običan dan francuske pudle, koji ona provodi na različitim mestima – u kafeu, prodavnici, salonu lepote. Njene fotografije su publikovane u štampi i u brojnim knjigama uz tekstove pesnika, pisaca, kritičara, istoričara, autora dečjih knjiga, i izlagane po tada važnim fotografskim izložbama i salonima.

Sama Ila je verovala da ima posebnu vezu sa životinjama, da je ona jača nego veza s drugim ljudima i da njeno opredeljenje upravo za ovaj fotografski žanr nije bilo pitanje slučajnosti.

Umetničku karijeru je počela u Beogradu. Jasna Kujundžić Jovanov navodi da je Ila Kofler u Beogradu provela samo pet godina, a da je za to vreme uspela da učestvuje na Trećoj jesenjoj izložbi 1930. što je zabeležila i beogradska kritika, da uradi reljefe koji su ukrašavali jedan od novootvorenih beogradskih bioskopa, verovatno “Pariz”, da prisustvuje zabavi koju je Palavičini organizovao u svom ateljeu u čast Žozefine Beker, a da fotografije pokazuju i da se našla u centru mondenskog života kao članica Bob kluba, prisutna i na teniskim terenima na Kalemegdanu.

Otišla je u Pariz 1931. godine na usavršavanje, a ostavila je vajarstvo i posvetila se fotografiji.

Kako je rekla, za fotografiju se odlučila kad je “najzad razumela” da joj “skulptorstvo neće pružiti sredstva za život”. U časopisu “Vreme” o tome kaže: “Za vreme odmora na polju, posmatrala sam stoku i snimila sam ih. Rezultat me je zabavljao i počela sam nanovo da snimam. Vrativši se u Pariz, imala sam već čitavu kolekciju krava, konja, ovaca i svinja i odmah sam osetila da nikada neću imati hrabrosti da fotografišem ljudska lica. Nije to lak posao…”

U Parizu je otvorila atelje za fotografisanje životinja, prvenstveno kućnih ljubimaca, i time započela profesionalnu karijeru u oblasti animalističke fotografije, kojom je stekla svetsku slavu. Od 1933. godine priredila je dve samostalne izložbe i učestvovala na nekoliko kolektivnih smotri. Izlagala je uz Erži Lando, Noru Dimu, Brasaja, Andrea Kerteša, Mana Reja, Doru Mar i druge istaknute fotografe pariske scene. Pristupila je ,,Društvu umetnika fotografa” i Agenciji Rafo.

“Zašto nas životinje fasciniraju? Mislim da su dva razloga za to: jedan je njihova sličnost s nama… ‘jednakost’ koju osećamo u njima; druga je njihova različitost od nas, njihova potpuna ‘drugost’… Kada razmišljamo o njihovoj sličnosti s nama, težimo tome da ih preterano humanizujemo, da iskazujemo sentimentalnost prema njima, da o njima sudimo na osnovu ljudskih kriterijuma i vrednosti… Ljudska bića su, uopšteno, više zainteresovana za životinje nego životinje za ljudska bića. Životinje mogu savršeno dobro živeti bez nas, ali mi smo ih do te mere integrisali u svoje živote, iz materijalnih razloga, zbog hrane, rada ili društva, da ne možemo bez njih”, napisala je u knjizi Životinje.

S obzirom na jevrejsko poreklo, otac joj je bio rumunski aristokrata mađarskog porekla, Ila se ukrcala na jedan od poslednjih brodova koji su napustili Marselj i 6. juna 1941. godine stigla u Njujork. Tu je morala da počne ispočetka i da se donekle liši svoje pariske ambicije da životinje portretiše po principima umetničke fotografije – odabrala je komercijalni pravac.

Njen uspeh u Americi desio se slučajno, beleži Prajor Dodž u katalogu izložbe, i to prilikom fotografisanja modne revije s pandama u zoološkom vrtu u Bronksu. Jedna panda ju je ugrizla za butinu dok se penjala uz njenu nogu, te je ovaj događaj dospeo na naslovne strane i izazvao iznenadni talas publiciteta koji je prouzrokovao interesovanje za trideset novih portreta, četiri reportaže o poznatim ličnostima, članak u “Njujork tajmsu” i tri reklame za hranu za pse, čime je ustanovljena Ilina karijera u Sjedinjenim Državama. Naime, “Ila je postala popularna”.

Prajor Dodž navodi da je ovaj Ilin uspeh iskoristio njen agent Šarl Rado da je spoji sa izdavačem “Harper i braća” (sada “Harper Collins”). Prvi od šesnaest naslova, Svi su ga videli (1944), realizovan je u saradnji s poznatom autorkom knjiga za decu Margaret Vajz Braun. Godinu dana nakon toga, usledio je album Psi s portretima pasa uglavnom snimljenim u Parizu.

Njene slikovnice za decu, koje je počela da radi tako što je fotografisane životinjske avanture prikazivala uz priču, uvele su promenu u fotografije životinja. Da bi to ostvarila, Ila je povremeno u svoj život uvodila divlje životinje, počela je sa avanturama mladunčeta lava koje je pozajmila na nedelju dana. Priču o mladunčetu lava koja prati Iline fotografije za knjigu Pospani mali lav (1947) napisala je Vajz Braun. Ona je napisala priču i za slikovnicu O, reče veverica, zbog koje je Ila imala vevericu u svom stanu i zbog fotografisanja, povremeno joj organizovala druženje s mačkom, psom, papagajem, zecom, žabom, kakaduom i majmunom. Slikovnica Patka takođe je bila primer saradnje sa Braunovom. Slikovnicu Dva mala medveda, priču o dva medvedića, jedina je koju je Ila sama napisala. U toj knjizi objavljeno je najviše Ilinih fotografija, više od 2.100. Istovremeno je to bila i najpopularnija njena knjiga, a do danas je objavljena u 22 izdanja i na 13 jezika.

Slikovnica Pospani mali lav objavljena na francuskom, i to kod Galimara, otvorila joj je međunarodno tržište, a značila i je početak saradnje sa Žakom Preverom – rezultat prijateljstva koje njena selidba na drugi kontinent nije prekinula. Prever i Ila su kasnije sarađivali i na već pomenutoj knjizi za odrasle, Životinje, kolekciji stotinu najboljih životinjskih portreta koje je do tada snimila. Knjiga je štampana 1950. u dva engleska i dva francuska izdanja, a Prever je za francusko izdanje napisao uvodni tekst u kome na poetičan način pripoveda o zajedničkoj ljubavi prema životinjama koju deli sa Ilom. Predgovor engleskom izdanju napisala je sama Ila.

Šarl Rado je koristio svaku priliku da je promoviše. Objavljivao je reportaže ilustrovane fotografijama iz knjiga, ili ponekad jednostavno nudio naslovne fotografije nacionalnim časopisima, uvodeći time Ilu direktno u dnevne sobe širom Evrope i SAD. Promovisao je njene fotografije i u reklamnim kampanjama za raznovrsne proizvode, od hrane za kućne ljubimce do opreme za foto-aparate i 3M trake. Te kampanje bile su dvostruko korisne: da Ili obezbede neki prihod i da doprinesu njenoj vidljivosti i poboljšanju prodaje knjiga. Ila je dominirala tržištem – do početka pedesetih ona je bila potpisnik više od polovine svih fotografija životinja koje su bile objavljivane u novinama, knjigama, časopisima, reklamama, na posterima, bilbordima i na različitim kutijama, a po svom jedinstvenom stilu bila je prepoznatljiva većini javnosti.

Oko 1950. Ila Kofler počinje da snima životinje u prirodnim uslovima, na safariju po Africi i Indiji.

“I sada, pošto sam radila samo u zoološkim vrtovima, imala sam veliku želju da fotografišem životinje u njihovom prirodnom okruženju, i to čitava krda; i da snimam nešto drugačije fotografije od portreta životinje izolovane u kavezu” , objasnila je Ila. Posle tri meseca u Keniji i Ugandi, nastala je knjiga Životinje Afrike, jedna od prvih knjiga na tu temu, prvo 1953. na francuskom, a zatim i na engleskom i nemačkom jeziku. Upravo je njen rad u Africi inspirisao Hauarda Houksa za lik foto-reporterke u popularnom filmu Hatari. Časopis “Sports ilustrejtid” je naručio nekoliko članaka, od kojih se jedan odnosio na dvanaestodnevnu lovačku zabavu sa filmskim režiserom Džonom Hjustonom. Ila je tada rekla da pati zbog ovih lovačkih iskustava: “Zašto doći u Indiju da se ubija? Zaista, zašto?”

Inače, priča o njenom dolasku u Indiju je gotovo bajkolika “U stvari, moj detinji san bio je da me maharadža pozove i da vidim belog slona, ali nisam ni sanjala da će biti dovoljno da pošaljem svoju knjigu princu i da zauzvrat dobijem pozivnicu. Upravo se to dogodilo. Poslala sam svoju knjigu Životinje Afrike maharadži iz Majsora”.

U želji da napravi što autentičnije slike životinja i da ih prikaže kao bića s karakterom koji drugi ljudi u njima ne vide, više puta se našla u ozbiljnoj opasnosti. Tokom boravka u Indiji načinila je veliki broj fotografija slonova, zmija i drugih životinja. Tom prilikom, u nameri da što autentičnije zabeleži trku belih bivola, pokušala je da snima s krova džipa u pokretu; pad sa vozila u punoj brzini doveo je do kobnog ishoda. Imala je 44 godine.

“Sports ilustrejtid” je naveo da su “Iline slike uvele životinje u dnevne sobe Amerike i Evrope tako da su prenele osećaj gledaocima da učestvuju u jednoj divnoj avanturi” i da je njena tragična smrt “okončala jednu izvanrednu karijeru koja je bila na vrhuncu i koja je doprinela osećaju gotovo ličnog gubitka milionima ljudi širom sveta”.

Jelena Perać, kustos izložbe i jedna od autorki tekstova u katalogu, ističe da Ila nikada nije težila idealizaciji životinja iako je s takvim zahtevima vlasnika bila suočena od početka svoje fotografske prakse. Ila je nastojala da uhvati specifičan izraz, karakteristiku određenog primerka vrste, često kadrirajući samo delove tela ili glave, kao nosilaca specifičnosti. Još jedan značajan kvalitet Ilinih fotografija jeste taktilnost – veštim korišćenjem osvetljenja i kadriranjem uspevala je da veoma uspešno predstavi teksturu kože, krzna, perja životinja, bitnih odrednica njihove fizičke pojavnosti.

Koristila je srednjeformatnu kameru marke Rolleiflex. Jelena Perać navodi da je Ila klečala prilikom krupnog kadriranja u ateljeu kako bi mogla da bude u bliskom kontaktu sa svojim modelima i da je njena prirodnost u odnosu sa životinjama, koja je zabeležena na brojnim fotografijama (Ila je veoma često i rado pozirala sa svojim modelima), svakako doprinela da i portreti budu neusiljeni, da predstave životinje u njihovim stvarnim raspoloženjima i s prirodnim ćudima. Birajući ih za predmete posmatranja i predstavljanja, Ila životinjama pridaje posebnu važnost, a time oblikuje i naše viđenje životinja i razmišljanje o njima.

Zanimao ju je i pokret kod životinja kao i interakcija među različitim vrstama. Jedan od ranih primera istraživanja pokreta jesu fotografije “leteće mačke”, objavljene u časopisu “Pikčer post” 1944, na kojima je mačka fotografisana u insceniranom letu. Još kompleksniji je Mačiji balet, serija fotografija koja prikazuje “ples” dva mačeta, objavljena u časopisu “The Illustrated London News” 1951. i u knjizi Mačke 1952. godine. Ila je često inscenirala spojeve inače nespojivih životinjskih vrsta ispitujući njihove međusobne reakcije, poput lavića i zeca, veverice i mačke, papagaja i veverice, majmuna i patke, patke i nilskog konja, mečeta i konja, kornjače i mačke.

Stvarnu interakciju među različitim vrstama, kao i slobodno kretanje divljih životinja u njihovom prirodnom okruženju, doživela je i zabeležila kamerom tokom boravaka u Africi i Indiji. Na tim putovanjima snimila je više hiljada fotografija koje su pretočene u veći broj foto-reportaža i tri knjige – Životinje Afrike, Mali slon i Životinje Indije. Poslednja knjiga, objavljena posthumno, smatra se Ilinim najlepšim delom.