Branislav Nušić je pred kraj života, 1937. godine s velikim entuzijazmom radio na komediji Pokojnik. Između pisanja dveju verzija Pokojnika javila se ideja za novu komediju i to o vlasti. Cela ta godina bila je veoma teška za njega: zdravlje je slabilo, problemi sa srcem su postajali sve izraženiji. Posle takvog teškog perioda, ugostio je novinare lista „Vreme“ u svojoj kući u Šekspirovoj i u intervjuu novinaru K. Arsenijeviću objavljenom 6. marta 1937. godine govorio i o Vlasti: „To međuvreme odmora ispuniću radom na drugoj komediji iz žanra mojih starih političkih satira. Komedija će se verovatno zvati Vlast. Uzeo sam za siže onu promenu kod čoveka koju donosi vlast. Uvek sam opijenost vlašću posmatrao i zanimala me je ta promena koja je naročito kod nas tako upadljiva. Mislim da je to blagodaran siže za jednu satiru. Ovog leta posvetiću se ovoj komediji, ako se dotle još jednom ne porvem sa smrću, i završiću je do jeseni“.
Uspeo je do jeseni da uobliči prvi čin, da započne drugi i tada je morao prekinuti rad zbog operacije srca u Sanatorijumu na Vračaru. Nakon izlaska iz bolnice, krajem godine, uspeo je da završi drugi čin i započne treći. Kako mu se zdravlje malo popravilo, već početkom 1938. godine otišao je u svoju nezvaničnu kancelariju – knjižaru „Rajković“ u Knez Mihailovoj ulici, gde je imao radni sto. Uoči Malog Božića (pravoslavne Nove godine) sedeo je za svojim stolom kada su mu prišli, tada mladi pesnici, Aleksandar Vučo i Dušan Matić, saradnici lista „Naša stvarnost“ i zamolili ga da pomogne njihov list nekim prilogom. Nušić je odlučio da im ustupi dva čina svoje najnovije komedije Vlast. Iako je ona zamišljena kao četvoročinska, Nušić se jednog trenutka nosio i mišlju da napusti rad na tekstu, a po nekim posrednim svedočenjima, što se može zaključiti i na osnovu radnje, izgleda da je u poslednjem momentu doneo odluku da posle drugog čina stavi tačku. Treba podsetiti da Nušić nije imao običaj, izuzev u nekoliko navrata, da štampa nedovršena dela, odnosno dela koja su u izradi. Zato i taj podatak treba imati u vidu kada se određuje stepen završenosti rukopisa. O tom susretu i dogovoru u knjižari „Rajković“ ostavili su svedočenje i A. Vučo i Milan Đoković, dramski pisac, tada novinar lista „Pravda“. Nušić je obećao tekst, ali kod kuće su ga podsetili na famozni ugovor sa Gecom Konom prema kom sva dela koja i ubuduće napiše (nakon štampanja sabranih dela) mora najpre da objavi kod svog izdavača. To što mora da pogazi reč datu mladim kolegama, i to što je u ugovoru takva klauzula, veoma ga je potreslo, te se izvinjavao i pravdao u pismu upućenom svojim kolegama (Vučo je nakon Nušićeve smrti štampao izvode iz tog pisma u „Našoj stvarnosti“). Nedugo zatim ponovo mu je pozlilo, pao je u postelju i preminuo 19. januara. Između susreta u Rajkovićevoj knjižari i Nušićeve smrti jedva da je prošlo nedelju dana. Nije teško zapaziti šta je jedan od uzroka kraja našeg komediografa.
Posthumno, na godišnjicu smrti 1939. objavljen je samo prvi čin i to u časopisu „XX vek“, u vlasništvu G. Kona. Pod uredništvom Ranka Mladenovića, književnika i tada direktora Drame Narodnog pozorišta, tekst se pojavio u necelovitom obliku, uz cenzorska skraćivanja, što je usmerilo i kasnije priređivače da ispravljaju i prepravljaju rukopis Vlasti.
A kakva je radnja te komedije koja je ostala u zapećku i dobrim delom cenzurisana? Donekle slična radnji Gospođe ministarke. Ovde su u prvom planu tast novopostavljenog ministra, ministar i njegov stric. Iznenadni dolazak na vlast svog srodnika rodbina i prijatelji shvataju kao priliku za sebe, da svako, koliko se god može, iskoristi uticaj. Prvi čin prikazuje doživljaj vlasti iz perspektive prosečnog čoveka i ministra – nadobudnog skorojevića. Drugi čin prikazuje neposredno funkcionisanje ministarstva, vlasti, iz unutrašnje perspektive (protekcija, zloupotreba položaja, strančarenje). Celim tokom radnje, što je poetička osobenost Nušićeve komediografije, provejavaju aforistički oblikovane replike. I tu je nastao problem. Radnju priređivači nisu dirali ali jesu replike, a pojedine pojave prvog čina su i prilično skraćene.
Nušić je komedijom Vlast nastojao da ukaže na opšte probleme u funkcionisanju i doživljaju vlasti u tadašnjoj državi, a ne da ismeva konkretne ličnosti. Naročito ga je, sa komediografske strane, zanimala osobina „našeg čoveka“, prosečnog građanina, da se u sve odlično razume, da iz udobne pozicije posmatrača kritikuje i da je u svakom trenutku sposoban da upravlja, bolje vlada od svih drugih. Koliko je ovaj tekst bio nezgodan za mnoge tadašnje i potonje, posleratne, predstavnike vlasti može se predočiti dijalogom Miloja, tasta ministra Toze, i Arse, ministrovog strica. U uglastoj zagradi je deo replike koji se voljom priređivača brisao:
Arsa: (…) Zar ti, boga ti, nikad nisi muzô krave?
Miloje: Nisam, ali sam gledao.
Arsa: E, a ja sam muzô. (I još onda sam ja mislio u sebi: „Bog ti je dao kravu, muzi; Bog ti je dao vlast, muzi“.)
Dakle, kvantitativno, skraćivanja, cenzurisanja ne zadiru znatno u radnju, ali se tim intervencijama svakako umanjuje ne samo humorističko-satirički učinak, nego i umetnička i dramaturška vrednost ove izvrsne komedije.
Na Vlast se uvek gledalo kao na nedovršen tekst, što je jedan od razloga zašto nije privukao veću pažnju književnih istoričara i teatrologa. Gotovo sva dosadašnja izdanja prvog čina, a ima ih čak 33, donose napomenu da se radi o nezavršenoj komediji, napisanoj u dva od predviđena četiri čina. Na prvo časopisno izdanje (1939) oslonio se Velibor Gligorić (1947) i uneo sitne intervencije (npr. izostavljanje imena Hitlerovog generala Bamberga), a Milan Đoković (1950), Nušićev prijatelj je, doduše, vratio pojedine delove replika, ali je izostavio poslednju repliku prve pojave (Pa jest, vlast je, ne možeš vlasti reći: „No, no!“). O drugom činu se tek uzgred pisalo. Tek je Mile Stanković, saznavši od Gite Predić Nušić za postojanje i rukopisa drugog čina, dobio autograf na korišćenje. Stanković je, pre svega, želeo da dopiše nastavak Vlasti, treći i četvrti čin, iako radnja nije nužno morala da se nastavi. Dakle, u tom izdanju, iz 1953. godine, prvi put se pojavljuje drugi čin, Stanković vraća izostavljenu repliku prve pojave, ali izbacuje druge delove, pa i veoma satiričnu repliku predsednika opštine u drugom činu:
(Predsednik /opštine/:
Eto, baš pre neki dan, piše mi naš seljak Jeremija Todić iz sreskog zatvora, veli: „Pa zar tako; zar pod režimom za koji sam glasao da ležim apsu za jedno jagnje, a šta bi bilo sa mnom da sam, Bože me prosti, ukrao vola?“)
Očekivano je bilo, nakon Stankovićevog izdanja, da tada renomirani istraživači, profesori, pregledaju zaostavštinu, pažljivo pročitaju rukopis ili bar da uključe i taj drugi čin, ali… Kasniji priređivači nekritički su sledili prethodna, cenzurisana izdanja, pogotovo Gligorićevo i Đurićevo, ne dovodeći u sumnju verodostojnost teksta iako je očigledno da se sva ona razlikuju u brojnim pojedinostima, i objavljivali samo prvi čin. Nijednu od tih cenzurisanih rečenica Nušić nije precrtao i zato je nedopustivo što su priređivači samosvojno intervenisali. Opšte je poznato u tekstologiji da se tekst koji autor nije precrtao ne sme izostavljati ni brisati.
Nije teško proniknuti u pobude priređivačâ i izdavačâ – u pitanju su izrazito satirički i aforistički intonirane replike protiv vlasti, njenih predstavnika (ministri); pa su priređivači verovatno želeli da „zaštite“ Nušića od njega samog, pribojavajući se aktuelnosti mnogih replika u svom vremenu.
Dobrosav: Ama šta tu da uvijam: (sporo se razvijao). (Nije se on, brate, sporo razvijao, nego je bio glup, pa to ti je.) Da me je onda ko upitao: šta misliš, šta će biti od ovog našeg Toze, ja bih mu rekao: šta ima da bude, ima otac da mu kupi korpu, pa na ćošku kod Hipotekarne banke da prodaje kikiriki.
Iluzorno je verovati da su Nušićevi savremenici bili spremni da bez surevnjivosti prihvate angažovanu, satiričku komediju. O tome, uostalom, svedoče česta omalovažavanja njegovog komediografskog rada. Isto važi i za komunističku vlast, pogotovo njene niže predstavnike koji su kritikovali Stankovića, da je on, u stvari, sâm napisao ceo tekst samo da bi se podsmehnuo novoj vlasti?!
Arsa: Pa znam, gospodine, to se ne kaže – krao je, nego – uzeo je zadatak na razmatranje.
Dobrosav: Ama, (kako) razmatranje! Dok sam ja na tabli govorio lekciju, on zavukao prste u moju torbu (i ukrao mi izrađen zadatak).
Miloje: Opet vi (ukrao)! Ukrao se može reći za poreznika, za poštara, za opštinskog izvršitelja, ali za ministra (za ministra) se može reći samo: „Uzeo na razmatranje.“
U jednom intervjuu iz 1934. u listu „Vreme“ (ponovo štampan 1938), Nušić se u svom stilu humoristički vajkao novinarki Anici Šaulić: „Jedan načelnik, razume se sreski, iz doba cenzure, digao se iz publike jednom prilikom i na polovini prvog čina ‘Sumnjivog lica’ zabranio dalje prikazivanje. Jednom narodnom poslaniku iz starih vremena, ne ja, nego njegova palanačka okolina sugerirala je misao da sam njega uzeo za model, te sam dobio jedno goropadno pismo. A jedna dama povodom jedne scene, ne sećam se u kom komadu, pisala mi je kako ona zna da mi je to njen muž servirao (…) a nijedna bivša ministarka nije htela da primi na sebe da je ona gospa Živka.“
Očekivao sam da će se neko od iskusnijih kolega kojima sam, još kao student osnovnih studija, ukazivao na nedopustivo menjanje Nušićevog teksta, prihvatiti posla priređivanja originalnog rukopisa u kritičkom izdanju. Godine su prolazile, moj predlog nije usvojen. U međuvremenu sam odlučio da sâm obavim taj posao. Dakle, posle više od dvanaest godina interesovanja došao sam do rukopisa prvog i drugog čina komedije Vlast, koji se čuva u Muzeju grada Beograda. Kopija prvog čina ustupljena mi je najpre 2004. godine (kad sam spremao diplomski rad), a skenirane stranice prvog i drugog čina dostavljene su mi 2015. ljubaznošću direktorke i kustosa Tatjane Korićanac i kustosa Predraga Đidića. Šta se tokom više decenija zbivalo sa rukopisom drugog čina, nije lako razotkriti ni logički objasniti. Zašto niko do sad nije uzimao rukopis na uvid? Da li se iko zaista interesovao za ceo tekst? Niko nije ni sumnjao da je komedija izašla u javnost štrihovana, iako su bile primetne razlike u pojedinim izdanjima. U prilog tome, kada sam rekao jednom uvaženom starijem profesoru fakulteta da nameravam da priredim kritičko izdanje, pokušao je da me odgovori rečima: šta tim poslom dobijam?! Prihvatio sam se ovog posla ne da bih nešto dobio, nego da se najpre kao poštovalac Nušićevog dela potrudim da se uvaži njegova autorska volja.
Čitaocima je sada dostupan integralni tekst, sa drugim činom. Rad na priređivanju bio je zahtevan. Bilo je potrebno pomno iščitavati rukopis, popisati sve izmene vršene Nušićevom rukom i uporediti sa brojnim štampanim, neautorizovanim izdanjima. Nije mali broj primera gde je Nušić prepravljao već napisani deo teksta, što svedoči o temeljnosti, stvaralačkom naporu da svaku reč podvrgne autokritici. Sve to još jednom pobija opšte mesto kritike o Nušićevom „brzom pisanju“, stilskoj nemarnosti, odsustvu brižljivije izrade. Zbog toga sam, da bih dokumentovao, u izdanje uključio i faksimile stranica Nušićevog rukopisa na osnovu kojih se jasno vidi šta je napisao, šta nije precrtao i šta se, prema tome, nije smelo izostavljati. Pored verzija, tekstoloških studija (napomena), faksimila autografa, rečnika manje poznatih reči, moje opsežne studije o Nušićevoj komediografiji, priređen je i treći i četvrti čin koji je dopisao Mile Stanković.
Inače, komediju je Nušić obećao direkciji Drame Narodnog pozorišta još za života i najavljivana je tokom 1938. godine, ali je premijera odlagana sve do komemorativne večeri. Prvi čin Vlasti izveden je 26. januara 1939. u Narodnom pozorištu. Posle tog praizvođenja, u SFRJ je bilo više postavki. Najveći pažnju je privukla ona iz 1952. godine sa dopisanim trećim i četvrtim činom, i potom iz 1958. u režiji Josipa Kulundžića. Do naših dana, ta dopisana Vlast imala je 53 postavke. U beogradskom pozorištu „Slavija“ u režiji Zlatana Dorića izvodi se od 2008. godine. Nušić je zaslužio i da se Vlast postavi na pozorišnu scenu u originalnoj verziji.
